Ako vas je naslov ovog teksta naveo na to da pomislite na nešto teško razumljivo i zamorno, prevarili ste se; reč je o knjizi eseja Bele Hamvaša "Filozofija i vino", knjizi koja je, uprkos ozbiljnim temama kojima se bavi, pitka poput mladog vina i donosi vam jednako uživanje.
Na početku ove po obimu nevelike knjižice (94 str. zajedno sa pogovorom Save Babića) stoji I na koncu ostadoše njih dvojica, Bog i vino. Ova zbirka eseja bavi se upravo time, Bogom i vinom, odnosno, Bogom u njegovim različitim obličjima. Ne zanima vas religija? Nema veze; Bog se u "Filozofiji vina" skoro uopšte ne pominje, priča se o slasnim vinima i još slasnijoj hrani, o uživanju u životu, o načinu života koji autor smatra ispravnim.
"Filozofija vina" počinje piščevim uvodom, gde objašnjava čime će se baviti u knjizi, malo priča o simbolici i objašnjava zašto je struktura knjige takva kakva je. Knjiga je podeljena na tri dela, "Metafizika vina", "Vino kao priroda" i "Vinski obredi", nakon kojih sledi najvažnija stručna literatura (spisak klasika svetske književnosti za koje autor smatra da ih treba pročitati, po mogućnosti dok se piju odgovarajuća vina), predmetni indeks, kao i pogovor prevodioca Save Babića. "Metafizika vina", "Vino kao priroda" i "Vinski obredi" dalje su podeljeni u manje odeljke, koje ovde nećemo nabrajati.
"Metafizika vina" bavi se simbolikom, filozofijom, dobrim i lošim načinima života, time kako vam vino može pomoći da od lošeg života načinite dobar… Poenta je u tome da u životu treba uživati, da u čulnim zadovoljstvima treba uživati, da se treba opustiti i prepustiti zadovoljstvima koja sobom donose lepi mirisi i ukusi i prijatno društvo sa kojim delite dobru hranu i piće (da ne bude zabune, radi se o zadovoljstvu kada se, eventualno, pomalo "nacvrcani" krećete krivudavo, nikako o tome da se trešteni pijani negde srušite i razbijete glavu).
"Vino kao priroda" govori o razlici između "vinskih" i "rakijskih" naroda, nabraja ove prve, zatim o grožđu, vinu, dragom kamenju i ženama i njihovoj međusobnoj povezanosti (a sve navedeno je oblik ljubavi) i donosi katalog vina, uglavnom mađarskih, i autorovo mišljenje o tome koje je vino dobro za koju priliku, u kojoj količini, u kojem godišnjem dobu i uz koja jela. Sve to je, i dalje, filozofska priča, samo izražena kroz konkretne stvari.
"Vinski obredi" govore o tome koje vrste hrane najbolje idu uz različita vina (prilagođeno je podnebljima, pa će tako u primorskim predelima to biti riba, a u Mađarskoj svinjetina), o tome kada, koliko i gde piti (odgovor je uvek i svuda, ukoliko ste civilizovano biće koje ima meru i zna kada da stane) i, ponovo, o dobrom i lošem načinu života. U loše načine života spadali bi oni u kojima se od svega pravi katalog, do besmisla, pa se čak i poljupci katalogizuju po dužini, načinu izvođenja, po još nekoliko besmislenih kriterijuma, sve se izražava brojkama, ili, oni u kojima se ljudi lažno uzdržavaju od svakog telesnog zadovoljstva, dok istovremeno pokušavaju da u njima uživaju lažući sami sebe da to zapravo ne rade. Dobar način života bio bi onaj u kome čovek uživa, u kome se prepušta zadovoljstvima i kroz njih pronalazi harmoniju i jedinstvo sa prirodom i celim univerzumom i svakim njegovim delićem (možete reći, ako želite, i jedinstvo s Bogom).
Pogovor Save Babića takođe je veoma vredan deo knjige, naročito za naše čitaoce. Osim što daje iznenađujuć podatak da je ova knjiga o zadovoljstvima nastala neposredno nakon Drugog svetskog rata, kada je autor ostao praktično bez igde ičega i kada je bilo krajnje nesigurno hoće li pronaći dovoljno hrane da preživi (o poslasticama i dobrim vinima mogao je samo da sanja i verovatno bi završio u bolnici čak i da mu je nešto od toga bilo dostupno) – Babić pruža i dragocen spisak vina i hrane dostupnih našim ljudima, kao i nekih obreda koji su nama bliskiji od onih o kojima govori Hamvaš.
Može se činiti, povremeno, da Hamvaš u svojoj knjižici žestoko kritikuje ateiste, "pijetiste" i još neke, ali on zapravo kritikuje preteranu pedantnost i izražavanje svega u brojkama tamo gde takvim postupcima nije mesto, kao i licemerje onih koji se pretvaraju da su u svemu uzdržani i umereni, a krišom pokušavaju da uživaju u onome što javno kritikuju, osećaju se krivim zbog toga i zato još više mrze one koji su u stanju da uživaju – da uživaju u dobrom vinu, slasnoj hrani, u poljupcima, u ljubavi, u životu.
"Filozofija vina" je veoma zanimljiva knjiga, iz koje se, uz dosta humora, može naučiti mnogo o vinu, Bogu, uživanju u životu u svim njegovim aspektima, kao i o sjedinjavanju sa svim lepim u ovom svetu kroz uživanje. Čita se brzo i lako, onako kako je pitko mlado vino, i rado joj se ponovo vraćate, kako biste ponovo uživali.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com