Roman „Svinjotopija“ irske spisateljice Kiti Ficdžerald u najmanju ruku je zanimljivo delo – toplo, neobično, sa velikim brojem nedostataka, ali uz sve te manjkavosti ipak simpatično. Neće se dopasti svakom, ali bi svojom toplinom mogao da osvoji mnoge.
Glavni lik romana je Džek Plam, tridesetogodišnjak čiji mentalni sklop pre liči na dečački. Džek je deformisan od rođenja i žigosan od okoline kao čudovište i retard. Njegov otac je nestao, a on živi sa majkom alkoholičarem i invalidom koja vreme provodi naizmenično u samosažaljavanju i maltretiranju svog jedinog deteta.
Ipak, Džek nije baš stopostotno nesrećan. Suprotno uverenju svih, on nije retardiran – praktično je nepismen, nema nikakvo formalno obrazovanje, rečnik mu je ograničen pa često smišlja sopstvene reči i rečenične konstrukcije, ali mu mozak ipak sasvim solidno funkcioniše, dovoljno da, prateći očeve nacrte, dovrši ono što je sa ocem započeo: neku vrstu luksuznog smeštaja za svinje u podrumu svoje kuće. Svinje su jedina radost Džekovog života, njegove mezimice i neko sa kim se identifikuje (ako zamišljate prljave svinjce, ovde nema ničeg sličnog – Džek svoje mezimice održava čistim, i one se nimalo ne bune).
Stvari izgledaju još bolje za Džeka kada uspe da se sprijatelji sa Holi Lok, devojčicom iz susedstva. Isprva uplašena, Holi postepeno prihvata Džekovo prijateljstvo i među njima se razvija lep odnos (samo prijateljstvo), dok se društvo ne umeša i knjiga ne stigne do krajnje predvidljivog kraja.
Po mnogo čemu topao, simpatičan i zanimljiv roman – jezik kojim Džek govori i razmišlja veoma je pažljivo osmišljen i fascinantan za čitanje, a njegovo nevino prijateljstvo sa Holi zaista lepo – „Svinjotopija“ ipak ima nekih problema, od kojih je glavni taj da je autorka po sposobnostima pretežno pesnikinja i ne ume da obrati pažnju na sve neophodne detalje jednog romana, pa tako ovaj njen roman upravo na detaljima „pada“, čime se gubi i uverljivost. Pitanja tipa „a kako to da niko od nadležnih u mestu koje ipak nije potpuna rupčaga nikad nije pitao zašto Džek ne ide ni u školu ni u neku ustanovu za one sa posebnim potrebama?“, „kako to da je sama žena u invalidskim kolicima ostavljena sa detetom za koje se smatra da je retardirano i ama baš niko ne dolazi da proveri kako su?“ – deo su reakcija nekih likova koje su baš onakve kakve u tom trenutku odgovaraju piscu, a deo su i nedovoljno motivisanih drastičnih razrešenja nekih situacija. Ukratko, konstrukcija romana i karakterizacija mogli su da budu i čvršći, ovako se gubi na uverljivosti – a zbog neobičnosti Svinjotopije, uverljivost joj je i te kako potrebna.
Uz sve zanatske greške, „Svinjotopija“ na emotivnom planu, kao i zahvaljujući svojoj neobičnosti, i te kako jeste vredna pomena, pa bi, ukoliko niste veoma osetljivi (ima nekoliko drastično krvožednih scena!), mogla da bude vredna vašeg vremena.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com