Roman „Ognjena kapija“ američkog autora Stivena Presfilda delom je priča o čuvenoj bici kod Termopila u kojoj se mali broj Grka suprotstavio daleko nadmoćnijem neprijatelju, ali, mnogo više, to je knjiga o strahu, hrabrosti, ljubavi – a najviše, to je knjiga o, kako se jedan od likova romana izrazio, običnim ljudima u neobičnim okolnostima.
Ovaj uzbudljivi roman prati životnu priču Kseona, štitonoše u teškoj pešadiji spartanske vojske, jedinog koji je preživeo bitku kod Termopila 480. godine pre naše ere. Na zahtev persijskog vladara Kserksa, Kseon priča priču o junacima koji su poginuli u bici, a radi boljeg razumevanja ko su i kakvi su to ljudi bili, počinje sa sopstvenom životnom pričom.
Dok je još bio dečak, njegov rodni grad-polis Astak uništili su Argivljani, njihovi grčki susedi, i tako su Kseon i njegova rođaka Diomaha ostali siročad. Nakon različitih peripetija, Kseon je dospeo u Spartu, polis kome se odmalena divio više nego ijednom drugom, dok je njegova rođaka dospela u Atinu, u nadi da će se tamo udati i steći novi dom.
Kseonov život, život spartanskog roba, bio je naporan, ali on je Spartu od početka voleo, smatrajući je mestom u kome nastaju najbolji ljudi i najveći junaci. Vremenom se, zahvaljujući istrajnosti, hrabrosti i vernosti, uspeo do položaja štitonoše jednog od najvećih spartanskih junaka tog vremena, Dijeneka, onog koji će godinama kasnije, pred bitku kod Termopila, na vest da persijskih lukonoša ima toliko da će svojim strelama pomračiti Sunce mirno izjaviti: „Baš dobro, to znači da ćemo se boriti u hladu“. Moglo bi delovati kao izjava ludaka da do tada, kao čitaoci, nismo u toj meri upoznali Dijeneka da znamo da ničeg od ludila nema u njemu, da je on hrabar vojnik, voljeni učitelj i sposoban predvodnik mlađih vojnika, pomalo filozof, pri tom voljeni muž i otac. Običan čovek, koji će se zateći u neobičnim okolnostima.
Roman prati Kseonov život sve do njegovog kraja, nešto nakon Termopilske bitke, a istoriju prati i malčice duže, do konačne pobede Grka nad Persijancima. Kroz „Ognjenu kapiju“ upoznajemo grčke heroje kao ljude, ne samo kao borbenu mašineriju koja se na bojnom polju ponaša efikasno poput mašine za mlevenje mesa. Saznajemo na koji način vežbaju, kako uče da ne pokleknu pred užasima bitke (a ti užasi su vrlo jasno opisani, bez suvišnih detalja, ali dovoljno upečatljivo da niko normalan ne poželi da učestvuje u ratu, nikad), kako hrabre jedni druge i na koji su sve način podrška jedni drugima. Vidimo ih, jednim delom, i u njihovom životu muževa i očeva – muževa koji vole i poštuju svoje supruge, očeva koji vole svoju decu. Vidimo ih kao ljude, sa ljudskim razmišljanjima, manama i vrlinama. Ženama bi se mogao dopasti prikaz Spartanki, hrabrih, ponositih, jakih žena za koje junaci poput Dijeneka, pa i sam kralj Leonida, izjavljuju da im je hrabrost čak i veća od muške, jer muškarac mora da bude hrabar tokom bitke, dok žena mora biti hrabra stalno, i dovoljno jaka da otrpi bol zbog gubitka muževa, sinova, braće…
„Ognjena kapija“ je roman koji se ne ispušta lako iz ruku. Osim što je priča uzbudljiva, ona je i veoma ljudska. Likove upoznajemo kao da ih lično znamo, kao nekog sa kime bismo zajedno mogli strahovati, pa i zaplakati. Njihove živote kao da proživljavamo lično, računajući i užase bitaka kroz koje prolaze. I iz istorije naučimo ponešto, o načinu života starih Grka, kao i o načinu njihove borbe, naoružanju, treningu, kako posmatraju svet oko sebe, njihovom odnosu prema religiji (Kseon, na primer, veruje da ga je Apolon Strelac odabrao da preživi i da ispriča svoju priču i bio mu zaštitnik celog života; oružje koje Kseon koristi je luk, jer ga je jedna povreda sprečila da efikasno koristi bilo šta drugo). Knjigu mogu pratiti i čitati svi (zbog nekih scena nije za decu, ali tinejdžeri i svi stariji od njih ne bi trebalo da imaju problema), pa je svima toplo preporučujemo.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com