Sasvim osobena, energijom nabijena izložba beogradskog umetnika Isaka Aslanija u železu, iz marta 2006. godine u Galeriji ULUS, tada bez pratećeg kataloga – nedavno je dobila impresivnu završnicu: bogato ilustrovanu monografiju na dve stotine strana. Umetnik je sam, uz pomoć Ministarstva kulture Srbije i mnogobrojnih prijatelja, objavio ovu zanimljivu knjigu posvećenu skulptorskom opusu, isključivo delima nastalim u metalu. Bogat umetnički opus Aslanija, koji je još na studijama na Beogradskom fakultetu likovnih umetnosti stekao veliki ugled među kolegama svojim slikama, "olovnim" pejzažima, obuhvata i skulpture u kamenu, terakoti… Ipak, metal za njega ima posve specifično značenje.
Mali kuriozitet vezan za ovog umetnika jeste da je on po konkurisanju na Akademiji likovnih umetnosti bio odmah primljen na treću godinu, a kasnije je magistrirao kod profesora Radenka Mišćevića. Aslani ne lije skulpture u bronzi, on koristi železni otpad, vari delove, struže, turpija i dolazi do željene forme. Taj specifični rad u metalu zapravo je svojevrsna, lavovska borba sa materijalom koji pruža veći otpor od kamena.
Monografija je u svakom slučaju više od klasične priče o skulpturi. To je i lični dnevnik umetnika. Skulpture su, zavisno od delova od kojih su nastale, formi koju su zadobile – mali eseji o svakodnevnom životu. Glinu je, još kao dete, sa braćom i roditeljima "mesio" nogama, pripremajući cigle za svoju kuću. U tim ličnim osvrtima leže ishodišta umetničkog izraza ma kog materijala da se prihvatao; makar to bio oblutak sa reke ili šrafovi popadali po podrumu. Snažan intelekt, smirenost mudraca, upornost, jeste ono što delje materiju – poštujući je i pokoravajući je istovremeno.
Susret datosti materijala i namere umetnika čini onu specifičnost i prizor autentičnosti stvorenog dela po kome se ovaj umetnik i razlikuje od ostalih.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com