Nekada se desi da pročitate nagrađen roman i upitate se zbog čega je uopšte dobio nagradu – u redu, nije loš, ali nije ni nešto posebno. To nije slučaj sa romanom „Put“ američkog autora Kormaka Makartija, koji je dobio Pulicerovu nagradu za književnost za 2007. godinu.
Ovaj roman bi se, krajnje površno gledano, mogao smatrati naučnofantastičnim delom, utoliko što se njegova radnja dešava u bliskoj budućnosti. Međutim, nikakve bitne naučne komponente ovde nema, samo jedna istovremeno i zastrašujuća i prelepa priča o ocu i sinu i njihovoj borbi za opstanak, ne samo fizički već i duhovni i moralni.
Radnja je krajnje jednostavna. U bliskoj budućnosti, neznana katastrofa je pogodila Ameriku (da li i ostatak sveta, ne znamo, jer nikakvog kontakta sa ostatkom planete nema). Ne znamo šta je izazvalo katastrofu, znamo samo da je sve spaljeno, tako da je od biljaka preživelo veliko drveće, životinja nema, i ima nešto malo ljudi, među kojima su i junaci ovog romana, otac (nazvan samo tata) i njegov sin (nazvan dečak). Katastrofa se desila nešto pre dečakovog rođenja, on je sada dete od otprilike osam godina (dodajte ili oduzmite koju), i to je to što se vremenske odrednice tiče.
Otac i sin putuju kroz tu spaljenu Ameriku, sa maskama na licu koje ih štite od udisanja pepela, imaju jedan pištolj, nešto konzervirane hrane koju nose uz pomoć kolica iz samoposluge, imaju odeću koju nose na sebi i pokušavaju da stignu na obalu. Ne znaju ni sami šta bi mogli da zateknu tamo. Preživljavaju na konzerviranoj hrani koju povremeno nađu, desi im se i da nađu neke pečurke, a povremeno se desi i da samo što ne umru od gladi između dva nalaženja upotrebljivih namirnica. Ponekad sretnu druge ljude, nekad je to usamljeni lutalica nalik na njih, nekada grupe kanibala koje žene koriste kako bi rađale bebe (koje će potom biti pojedene), a dečake kao katamite, dok će slabiji pripadnici njihove sopstvene grupe vremenom biti pojedeni (ne celi odjednom).
Otac i sin su dobri ljudi, i to im je, u opštem ludilu, veoma bitno. Oni ne jedu ljude niti bi to učinili čak i kad bi umirali od gladi. Jednom sretnu nekog psa i ne povrede ga. Oni su dobri ljudi jer „čuvaju oganj“. Postoje neka tumačenja čitalaca da bi dečak mogao da bude Isus, ali to nigde nije direktno rečeno; možda bi svaki mali dečak, koji u opisanom ludilu insistira da pas ne bude povređen i da se pomogne usamljenoj lutalici iako nema dovoljno ni za sebe, bio viđen kao božanski izaslanik, možda je on običan mali dečak koji je nekim čudom uspeo da bude dobar u jako rđavim okolnostima.
„Put“ se može pratiti na nivou radnje – zanimljiv je i tako, sa likovima do kojih vam je u svakom trenutku veoma stalo i za koje se vežete, uz neobičan stil skoro bez interpunkcije i bez upravnog govora, stil koji odlično oslikava pustoš kroz koju se prolazi i pustoš koja vlada u dušama mnogih – a može se posmatrati i kao simbolična priča o životu u vreme kad se čini da nikakve budućnosti nema, postoji samo tegobna sadašnjica u kojoj se ljudi ponašaju jedni prema drugima gore nego zveri i u kojoj je, uprkos tome, ili možda baš zbog toga, bitnije nego ikad ostati dobar čovek i „čuvati oganj“, jer je to jedino što vam preostaje. Kako god ga posmatrali, „Put“ je odličan roman koji toplo preporučujemo.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com