Priče o duhovima nekad su bile veoma popularne, da bi ta popularnost vremenom opala. Povremeno bude i nekih pokušaja oživljavanja starinske priče o duhovima, one čiji je glavni element atmosfera, a jedan od tih pokušaja je i „Žena u crnom“, kratki roman britanske spisateljice Suzan Hil.
Ovaj roman, kao i njegov autor, imaju svoje poklonike. Po njemu je u Britaniji napravljena uspešna pozorišna predstava koja se izvodi i dalje, dvadeset godina nakon premijere. Adaptiran je i za radio i za televiziju. Poklonici proze Suzan Hil njen stil smatraju hipnotičkim, a najuspešnijim njenim delom baš „Ženu u crnom“.
„Žena u crnom“ je priča o poslovno prilično uspešnom advokatu Arturu Kipsu i o njegovim mladim danima, koji će ga obeležiti zauvek. Naime, kao mlad advokat u usponu, od svog poslodavca je dobio naizgled običan zadatak, da prisustvuje sahrani preminule klijentkinje firme, i da potom raščisti papire u njenoj kući ne bi li našao nešto važno – za njom nisu ostali naslednici, i nema ko drugi to da uradi. Mladi Kips rado prihvata zadatak, jer je to nešto najzahtevnije što je dotad dobio da obavi – drugim rečima, signal da bi mogao napredovati u karijeri, dobiti povišicu, a time i steći sredstva da se oženi voljenom ženom i obezbedi im egzistenciju.
Preminula klijentkinja, gospođa Dreblou, bila je usamljena starica iz unutrašnjosti Engleske. Kips se raduje napuštanju lepljive Londonske magluštine na makar nekoliko dana, i mada ga ljudi koje susreće u malom trgovačkom mestu Krajton Gifordu iritiraju nagoveštajima da postoji nešto opako u vezi sa gospođom Dreblou (naravno, niko ništa konkretno ne govori), ne dopušta da ga to pokoleba u nameri da uspešno obavi povereni mu zadatak. Na sahrani on ugleda misterioznu ženu u crnom, što izuzetno potrese njegovog pratioca, lokalnog advokata Džeroma, ali ne dobija nikakva obaveštenja u vezi sa njom, samo poricanje da je ona uopšte viđena. Ni saznanje da će morati, da bi temeljito pregledao papire zaostale za staricom (a čini se da ona u životu nije bacila niti jedan jedini papir, što znači nekoliko dana zamornog posla), da provede dosta vremena na njenom imanju koje je od ostatka naselja tokom većeg dela dana, dok je plima, odsečeno močvarom, ne potresa ga – bar ne u početku.
Njegov stav se ubrzo menja, kada počne da mu se priviđa žena u crnom koju ne može da nađe iako ne bi imala gde da se sakrije, i kada iz močvare začuje užasavajuće krike ljudi koji se u njoj dave, računajući i bespomoćne krike deteta – a čini se da ti krici ne dolaze zapravo sa ovog sveta, i ništa povodom njih ne može da učini. Čudni zvuci čuju se i u samoj kući, i duševno zdravlje prethodno sposobnog i krepkog mladića ubrzo biva narušeno. Do kraja romana on će saznati priču o ženi u crnom, o tome ko je ona i kakvo užasavajuće prokletstvo prati svakog ko je vidi – prokletstvo koje će pogoditi i njega samog, na najbolniji mogući način.
Priča „Žene u crnom“ je prilično uobičajena priča o duhovima, ali i dalje dovoljno zanimljiva da bi držala pažnju, uz dovoljno dopadljive likove da bi vam do njihove sudbine bilo stalo, ispričana na emotivan način. Ono što može da zasmeta jeste baš ona atmosfera koja se poklonicima Suzan Hil toliko dopada – odgovarajuća atmosfera (magla, sivo, turobno i vlažno vreme, mračni, tajnoviti nagoveštaji, kuća na samotnom mestu odsečenom od sveta, neobjašnjiva priviđenja…) neophodna je za ovakvu vrstu literature, ali spisateljica sa njom preteruje, tako da nije nemoguće da će vam povremeno doći da zarežite: „Da, jasno mi je, vreme je odvratno, nešto se mračno desilo a još gore tek sledi, ispričaj već jednom ono što imaš!“ Ili poželite da cela stvar preraste u parodiju. Šteta zbog tog preterivanja, jer ovako emotivna priča kao što je „Žena u crnom“ može da vas uvuče i ne pusti vas sve do tragičnog kraja.
Ipak, i uz to preterivanje, „Žena u crnom“ je sasvim čitljivo delo, i moglo bi vam pružiti dva-tri sata uživanja.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com