Neke teme su večne, samo je pitanje kako će ih ko obraditi. Među njima je i potraga za samim sobom, stvaralaštvo, pokušaj opstanka i očuvanja sopstvenog identiteta u svetu koji postaje sve haotičniji… Ovim temama se na zanimljiv način, preko neobičnog naratora, bavi i roman "Kamikaze L’Amour" Ričarda Kadreja.
Smešten u Ameriku u bliskoj budućnosti, koju sve više prekriva tropska prašuma (postoji više teorija o tome kako je došlo do toga da se prašuma sve više širi, ali niko ne zna tačan odgovor, niti je ikome zaista bitno da to sazna), ovaj roman prati "Rajdera", muzičku zvezdu koja je iscenirala sopstvenu smrt i pokušava da u relativnoj anonimnosti u San Francisku delimično prekrivenom džunglom napiše posebno delo, ono koje će odraziti najlepše vizije koje je u životu imao.
Rajder ima poseban i veoma redak poremećaj. On je sinesteta; njegova čula se mešaju, tako da mu se, recimo, dešava da zvuk vidi u bojama. Zbog tog poremećaja je kao dete upadao u velike nevolje, jer je pričao o onome što vidi i, naravno, niko mu nije verovao, uključujući i njegovog veoma agresivnog oca. Tek kada je odrastao, saznao je da to što on vidi ono što niko drugi ne vidi nije samo nešto neimenovano, "nekakvo ludilo", već medicini poznato stanje, i tek tada je počeo da uči kako da živi s tim. Svoju muziku je zasnovao na onome što je video i vremenom učio kakve slike (one iz njegove glave) daju muziku koja će biti popularna, a kakve onu koja će sve (pa i njega samog) ostaviti ravnodušnim. Dva puta mu se desilo da pred očima ima veličanstven prizor, nešto poput grada sačinjenog od svetlosti, i njegova najveća želja je da napiše muziku koja će davati takav prizor. A želja mu je i da već jednom bude ostavljen na miru, što malo teže ide sa muzičkim zvezdama sa mnogo obožavatelja, pa je iscenirao sopstvenu smrt i otišao u San Francisko, da pokušao da u gradu koji polako pada pred nadolazećom i širećom džunglom pronađe mir, i muziku svetlosti.
U San Francisku upoznaje Fridu (to joj nije pravo ime, nego radi kao kelnerica, a njenom gazdi je jeftinije da ne prijavljuje da mu je stara radnica otišla i da je našao novu – tako je pre nje bilo već nekoliko Frida), koja takođe traga za određenom vrstom zvuka i muzike, samo se njena ne odnosi na grad, već na džunglu. I Rajder i Frida imaju puno nerazrešenih ličnih problema; oboje će morati da nauče da, dok ne nađu sebe i ne raščiste neke stvari sami sa sobom, neće moći da pronađu ni muziku za kojom tragaju; i oboje će na tom putu, osim ličnih problema, imati i druge ometajuće faktore – lovce na slavu, lovce na slavne, kao i činjenicu da je zemlja u kojoj žive u totalnom haosu, da se civilizacija i haos džungle bespoštedno bore za prevlast, i da se ta borba na sve moguće načine odražava i na njihove živote.
Zanimljiv i neobičan roman, "Kamikaze L’Amour" (naziv je prema poslednjem projektu na kojem je radio glavni junak pre svoje "smrti") ipak nije nerazumljiv, a teme kojima se bavi – pronalaženje sebe u opštem haosu koji kao da se svuda širi, opstanak tamo gde nikakve sigurnosti ni pouzdanih pravila nema, pokušaj da se i u takvim okolnostima ostane čovek umesto da se bude predator koji samo za sebe grabi, i da se čak i u tim uslovima stvori nešto lepo i veličanstveno, da se sopstvenom životu da svrha tamo gde se čini da je sam pojam svrhe bajka za naivne – mogle bi zanimati mnoge, i aktuelne su i danas, trinaest godina nakon nastanka ove knjige.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com