BEOGRAD – Pozorište na Terazijama danas je obeležilo veoma značajan jubilej – 100 godina od rođenja svog prvog umetničkog direktora Radivoja Lole Đukića (1923-1995), televizijskog i pozorišnog reditelja bivše Jugoslavije.
Svoje uspomene, anegdote i činjenice, do sada manje poznate široj javnosti, danas su podelili – glumica Tanja Bošković, reditelj Zdravko Šotra, teatrolog Svetozar Rapajić i novinarka Tanja Peternek Aleksić. Ovom umetničkom događaju je prisustvovala i Jelena Đukić, Lolina supruga.
Novi upravnik muzičkog pozorišta – glumac Rade Marjanović u pozdravnom, uvodnom govoru je istakao da je čuveni Lola Đukić, tada veoma mlad, dobio zadatak da osnuje pozorište, a on je imao samo jednu želju i zahtev – da zgrada bude na Terazijama.
„Gledamo danas u ovo divno pozorište u pravog lepotana od 74 godine. Danas obeležavamo 100 godina rođenja jednog od roditelja ovog teatra, i želim da se svi prijatno osećamo u Lolinoj kući“, rekao je Marjanović i pozdravio prisustvo njegove porodice – supruge Jelene, sinova Andrije i Nemanje, i drugih.
Ideja direkcije ovog teatra bila je da se javnost podseti Loline izuzetne i svestrane ličnosti, ali i vrednosti i ideala na kojima je Pozorište na Terazijama osnovano, pri čemu su se sagovornici prisećali samih početaka rada i okolnosti koje su dovele do stvaranja danas jedinog muzičkog pozorišta u regionu.
Filmski i televizijski režiser i scenarista Zdravko Šotra prisetio se poznanstva i saradnje sa velikim Lolom Đukićem.
„Došao sam iz vojske 1958. godine, diplomirao režiju, i tada nisam znao šta je to televizija. Lola me je uzeo za svog asistenta režije. Tada su se uživo igrali programi, tako se snimalo, što je danas nepojmljivo. Scenarista Novak Novak i Lola pišu epizodu tog dana i odmah se snima, i ja sam pomagao glumcima, nosio scenario da se malo pripreme, da nauče taj tekst“, govorio je Šotra i naveo da su tada glumili Mija Aleksić, Miodrag Petrović Čkalja i mnogi drugi velikani.
Reditelj Šotra je ocenio da je Lola Đukić bio „uvek čovek od akcije i velike energije“, i da je od njega naučio efikasnost u radu.
„Kasnije me je oterao, i rekao da me vidi da ću biti reditelj, a ne više asistent. Bio je neverovatan, režirao, pisao, stvarao, sve izmišljao, skoro sasvim sam radio programe na televiziji. Dao mi je šansu da izrastem u reditelja“, zaključio je Zdravko Šotra, koji je svoja prva iskustva na televiziji imao uz Lolu Đukića.
Radivoje Lola Đukić rođen je 3. aprila 1923. godine u Smederevu. Svoj radni vek započeo je kao reporter, a kasnije uređivao dečiji, dramski i zabavni program Radio Beograda.
Pozorišni, TV i filmski reditelj i komediograf je studirao slikarstvo na Likovnoj akademiji i filmsku režiju na Visokoj filmskoj školi u Beogradu.
Bio je autor, kako su mnogi govorili, koji je svojevremeno „zasmejavao celu Jugoslaviju“.
Osnovao je Humorističko pozorište u Beogradu, današnje Pozorište na Terazijama. Takođe, bio je jedan od osnivača Televizije Beograd i njene škole humora, napisao je i režirao preko 200 emisija.
Glumica Tanja Bošković je izrazila zahvalnost što je imala sreće da živi u vreme kada je upoznala takve velikane filma, teatra i televizije kakav je bio Lola Đukić ili prisutni Zdravko Šotra, a za Đukića je navela da je bio “ozbiljan stvaralac koji je uspevao da se ozbiljno smeje”.
Na Televiziji Beograd, Đukić je u svojoj 53. godini, završio radni vek zbog političkog i programskog neslaganja, a nijedna njegova serija nije sačuvana u celini.
Rad u pozorištu obeležile su komedije – „Zlatni majdan“, „Bog je umro uzalud“, „Budibogsnama“, „Čovek sa četiri noge“, „Usrećitelji“, „Moram da ubijem Petra“, „Kradem, kradeš, kradu“, „Jedna ljubav a pet pokojnika“, mjuzikl „Ubi ili poljubi“ i monokomedija „Glupi Avgust- memoari jednog klovna“.
Bošković se prisetila da je Novak Novak takođe pisao komade za Pozorište na Terazijama, te da je od Lole mogla da nauči zaista mnogo za dalju karijeru.
„Bio je tako pametan, duhovit, obrazovan naš Lola. I stigla je ponuda da igram u njegovom filmu „Čovek sa četiri noge“. Bio je to najzabavniji film u mom životu ikada. Sa Mijom Aleksićem tada je to bila duhovitost na svakom nivou. Zanimljivo je da su glumci bez ikakve dileme igrali kod Lole, čim im on ponudi ulogu, oni odmah pristanu, jer znali su da Lola obavlja apsolutno sve za bilo koji projekat”, pohvalila je Tanja Bošković tu saradnju i pričala o anegdoti kako joj je rešio kostim za taj film, tako što joj je dao da samo obavije peškir na glavu.
Reč je o filmu iz 1983. Godine, u kome su, pored Mije Aleksića i Tanje Bošković, igrali još – Danilo Bata Stojković, Milena Dravić, Ivan Zarić, Žiža Stojanović, i drugi.
Teatrolog i profesor pozorišne režije Svetozar Rapajić otkrio je da je nakon Drugog svetskog rata nastala “ofanziva” osnivanja novih kulturnih ustanova – teatara, galerija, muzeja, i da su gradske vlasti odlučile da je Beogradu potrebno jedno bulevarsko pozorište, zabavnog tipa, gde će se izvoditi raskošne predstave – spektakli, komedije, revije, operete, na kraju i – mjuzikli.
Tada mladi Lola je već stekao popularnost sa radio emisijom “Vesele večeri”, tako da je dobio šansu da osnuje Pozorište na Terazijama, jer to je bilo “vreme mladih ljudi”.
„Lola Đukić je bio jedini roditelj ovom pozorištu – strogi otac i brižna majka, možda i obrnuto. Tako je u isto vreme mogao da bude upravnik, umetnički direktor, reditelj, dramaturg, organizator, menadžer. Bio je sve u jednom, sve ono što danas radi čitava armija ljudi“, rekao je Rapajić i dodao da je bilo potrebno punih godinu dana da Lola okupi čitav ansambl glumaca, da svi komičari i drugi talenti budu deo pozorišta.
Rapajić je istakao veliki uspeh tadašnje predstave „Dođite sutra“ – komične opere, komedije i revije u jednom, i pohvalio da je Lola uspevao da od jedne standardne “govorne” komedije, napravi muzičku komediju, te je u tom spajanju oduvek bio ekspert.
Bio je zapažen i kao književnik, napisao je knjigu „Sklerotični memoari“ (1987), romane „Ovca na bulevaru Oktobarske revolucije“ (1989) i „Budale jedu maglu“ (1996).
Dramaturg i TV autor Tanja Peternek Aleksić prisetila se da je imala u gostima Lolu Đukića na Trećem kanalu, u Domu pionira davne 1988. godine, i da je on bio očaran tim okruženjem, iako, po njenim rečima, zgrada nije bila reprezentativna ni najmanje.
„Lola je bio pravi renesanski čovek. Govorio je da televiziju treba da stvaraju samo dobronamerni ljudi koji žele da TV bude bolje mesto za sve. Humor mu je bio način da ljudima ukaže šta nije dobro u društvu. Nikad kod njega nisam videla neku ogorčenost, ljutnju, negativnost, i posle svega šta mu se dešavalo. On je kreirao sliku onoga šta bi trebalo da bude život. A eto, gotovo sve serije i emisije su mu obrisane. I kako je došlo ovo vreme danas, mnogi se pitaju – što nema našeg Lole“, zaključila je Tanja Peternek.
Kako istorija pripoveda, nezadovoljan onim što se u događa u državi, u periodu od 1990. do 1994. godine, Lola Đukić se vratio svojoj velikoj ljubavi – slikarstvu.
Umro je 7. septembra 1995. godine u Beogradu.
Svoju literarnu zaostavštinu ostavio je kao legat Nacionalnoj biblioteci Republike Crne Gore Đurđe Crnojević na Cetinju.
Takođe, povodom ovog značajnog jubileja, u RTS klubu Radio Beograda, od 3. do 7. aprila svakog dana od 13 do 15 časova, održavaće se prigodan program u znak sećanja na ovog velikana kulture naše zemlje. Najveći deo života, kako je sam govorio, posvetio je humorističkom oblikovanju fenomena smešnog i satiričnog u pozorištu, na filmu, radiju i televiziji.
Tokom pet dana „Stogodišnjeg Lole u RTS klubu“ biće prikazana odabrana televizijska ostvarenja Radivoja Lole Đukića, radijski zapisi njegovih intervjua i drama, biće predstavljeno obnovljeno izdanje „Sklerotičnih memoara“ (Novo delo, Beograd, 1987) sada u izdanju Radio-televizije Srbije.
Za vreme petodnevnog trajanja manifestacije biće izloženo i nekoliko likovnih dela ovog svestranog stvaraoca iz privatne zbirke koju baštini njegova supruga Jelena Đukić.
Poštovaoci dela i ličnosti Radivoja Lole Đukića govoriće o njemu kao radijskom i televizijskom autoru, kolegi, fenomenu jednog vremena i jedne televizije.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com