BEOGRAD – Nemačka predstava “Labudova jezera” trupe “Gauthier Dance” iz Štutgarta, izvedena je sinoć na velikoj sceni Opere i teatra Madlenianum, kao pretposlednji komad u okviru selekcije 19. izdanja Beogradskog festivala igre.
Veoma sadržajan i neobičan spektakl sastavljen je iz četiri celine koje nose nazive – “Labudova pesma: Jezero”, “Labudov kolač”, “Bez naslova za 7 igrača” i “Šara Nur”.
Navedene fragmente potpisuju četiri veoma tražena koreografa Mari Šuinar, Mark Geke, Hofeš Šehter i Kajetano Soto, što su zapravo njihove svetske premijere na BFI.
Uspešni koreograf i umetnički direktor navedene kompanije “Gotje dens” – Erik Gotije, juče se predstavio u susretu sa medijima preko Zoom platforme onlajn, jer je njegova trupa sa njim i dalje bila u Nemačkoj, umesto da još prethodne večeri doputuju u Beograd.
Upravo to iskustvo je Gotje želeo da podeli sa publikom BFI, tako da je izašao na scenu nakon prvog fragmenta “Bez naslova za 7 igrača” španskog koreografa Kajetana Sota.
“Veoma sam ponosan na naše igrače, a otkriću vam zašto. Nećete verovati, ali mi smo sleteli na beogradski aerodrom pre samo tri sata. I odmah smo doleteli ovde i spremili se na brzinu da biste vi gledali ovu predstavu”, objasnio je Gotje na čistom engleskom jeziku, i publika ga je nagradila ogromnim aplauzom.
Direktor trupe “Gauthier Dance”je naveo da je prvobitni plan bio da dođu dan ranije, ali usled letova od Štutgarta preko Minhena do Beograda, došlo je do nekih komplikacija, te su oni ostali i juče u Nemačkoj. Došli su u Beograd oko 17 sat i morali su da se na brzinu spreme za premijeru na BFI od 20 sati.
“Obično moram da pričam sa publikom sada da bi se igrači spremili za drugi fragment. Potrebno je da se presvuku, pripreme dalje pozornicu, a da vi ne čekate i gledate u spuštenu zavesu, tu sam ja da vas zabavim i malo vam pričam o predstavi”, šarmantno i duhovito je Gotje komunicirao sa ljubiteljima umetničke igre.
“Sigurno ste svi ponosni na vašu Aju Jung, što organizuje ovako veliki festival igre kod vas. I ja imam svoj festival, ali ja ga realizujem svake druge godine, bijenalno, dok vi uživate svake sezone u novim predstavama, što je za svaku pohvalu. Hvala ti, Ajo, što si nas pozvala ove godine”, pohvalio je nemački umetnik osnivačicu i direktorku Beogradskog festivala igre.
Dalje je objašnjavao svaki segment od četiri celine posebno i otkrivao pojedinosti iza kulisa tokom početka procesa rada.
Tako je publika saznala da je naredni komad “Labudova pesma: Jezero” radila autorka Mari Šuinar, koja u početku nije bila baš zainteresovana da se upušta u adaptaciju klasike Petra Iljiča Čajkovskog, to nije bila njena “šolja čaja”.
Ona predstavu potpisuje kao kompletan autor – kreacija, scena, svetlo, koreografija, video, kostim, i približio je gledaocima da je reč o feministkinji, tako da ih i očekuje takav komad, sa tim stavovima i opredeljenjima.
Umetnica je nagrađena posebnim priznanjem “Jovan C?irilov” na BFI za svoj slavni komad „Hijeronimus Boš: Vrt ovozemaljskih uživanja”.
Prvi komad “Bez naslova za 7 igrača” je bio dosta pravolinijski, slavio je igru kao pojam veštine, lepote pokreta tela i umetnosti, sa upravo toliko izvođača na sceni kako i naslov kaže.
Oni su u nekom vakumiranom nedefinisanom prostoru, lebde između sna i jave, svi u crnom, kao personifikacija crnih labudova, a igra im je izvedena skoro kao muzejska atrakcija.
Kajetano Soto je u višestrukoj ulozi – koreograf, kreator svetla, scenografije i kostima i ovde je prikazao trenutak transformacije čoveka u životinju, od žene do labudice, a neobične ideje i ekscentričan, nežan pogled na svet zaštitni su znak ovoig umetnika.
Drugi segment je navedeni komad “Labudova pesma: Jezero” Mari Šuinar, koju je Gotje opisao kao – “kanadska Pina Bauš”.
U tom delu su samo ženski igrači, ona je isključiva po tom pitanju, jer je privatno feministkinja, tako da je publika gledala devojke delimično u kostimima balerina tipične za “Labudovo jezero” Čajkovskog.
Šuinar ovde ide korak dalje tako što pred kraj svog scenskog dela prelazi iz neverbalnog u zvučni deo, kada sve izvođačice uglas pevaju songove zasnovane na prava žena protiv čina silovanja, da je neophodno zatvoriti i osuditi silovatelje i apel svih država sveta i sistrema da ovom zločinu stanu na put. Ceo segment umetnice upravo zbog tog “izleta” prilično odudara od svih ostalih mini predstava, koji jeste veoma osvešćen i ukazuje na goruće teme i osetljiva pitanja, premda se ne uklapa u postojeći koncept ustaljene celine.
Ona je bila inspirisana univerzumom Čajkovskog i njegovim mitskim delom i u tom spektaklu spajali su se igra, elektronska muzika i video projekcije, veoma atraktivno i dinamično.
Direktor trupe iz Štutgarta Erik Gotje je u svom obraćanju publici ukazao na to da se razmišljao da prvo radi produkciju celovečernje predstave u modernom čitanju “Labudovog jezera” i imao viziju da to režira jedan umetnik, a u glavni su mu bili svo četvoro spomenutih.
Kako nije mogao da se odluči koga bi odabrao, onda je došao na ideju da ih sve okupi i da svaki od njih stvori koreografiju po jednog dela, i tako su sklopili komade od po 25-30 minuta, što sa pauzom čini puna dva sata spektakla različitih rediteljsko-koreografskih rukopisa.
Za treći komad “Šara Nur” nemačkog koreografa Marka Gekea, karakteristična je muzika islandske muzičarke Bjork, njen prepoznatljiv vokal kao muzička podloga na nekoliko pesama.
Zajedno sa ansamblom muških igrača, odlučio je da istraži savremenost bajke “Labudovo jezero“, i tako se oslonio na starije mitove u kojima labud predstavlja muško biće. Na taj način, od šestoro igrača, dominiraju muškarci, četvorica naspram dve dame.
Gotje je ispričao i anegdotu kako je Geke želeo veći broj pesama od Bjork da stanu u tih pola sata komada, ali onda mu je direktor igračke kompanije objasnio da su autorska prava za njenu muziku zaista preskupa, kako je saznao od njenog menadžera, iznos bi bio koliko i budžet cele produkcije.
Geke se razočarao, i onda je otpevao njene pesme na mobilnom telefonu i to pružio kao audio materijal da ne bi plaćali više, što su efektno i iskoristili u tom komadu uz par pesama od Bjork.
Poslednji, četvrti fragment spektakla “Labudovo jezero” bio je “Labudov kolač”, gde je na više umetničkih pozicija Hofeš Šehter: koreografija, scena, dizajn kostima i svetla.
Ovde se desio kompletan kontrast, ođednom iz tame i magle nailazi vesela grupa tinedžera i u svom modernom dobu i savremenim kostimima, igraju kroz prostore – zamišljene ulice, predele, prirodu, kao komuna, bliska zajednica koja se dopunjuje i pomaže.
Sve je svetlo, prijatno, razigrano, kao cirkus, karneval, jarkih boja i divne muzike, koja poziva na igru.
I sve tako do samog kraja, kada sasvim neočekivano, kao šok preokret, nastaje nagla tama, zastrašujući mrak, kada svi junaci padaju na pod, sede, i kao da su se pretvorili u neke zombije, ne miču se, ne dišu, samo ćute i vrebaju iz mraka, bez radosti, pesme, ničega. Samo tišina, mrkli mrak i onda jeziva muzika koja zaglušuje pozornicu.
Mračni tonovi su se tako najednom nadvili nad bajkom o „Labudovom jezeru”, koja se zasniva na pojmovima lepog, nevinog i čistog. Šehterova londonska trupa je dva puta gostovala na BFI (“Politička majka” i “Sunce”).
Trupa “Gauthier Dance” je boravila jednom pre ove predstave, dok je Erik Gotje gostovao kao igrač na 16. izdanju BFI kada je predstavio solo komad „Poklon“, takođe na sceni Madlenijanuma, i tada se i oprostio od karijere izvođača.
Antologijski balet “Labudovo jezero” P. I. Čajkovskog kao inspiracija za ovu najnoviju tetralogiju ukazuje na slike i asocijacije koje čine ovo delo – jezero na mesečini, igra labudica, princ Zigfrid razapet između Odete i Odilije, zli čarobnjak Rotbart.
Beogradski festival igre u svom 19. izdanju biće zatvoren predstavom “Igraj sa mnom” kanadske trupe “Ballet Jaž Montreal” koja će se igrati samo u Novom Sadu sutra i prekosutra, 11. i 12. aprila., na sceni Srpskog narodnog pozorišta (SNP).
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com