Radnja nagrađenog romana „Slepi ubica“ poznate kanadske spisateljice Margaret Atvud mogla bi se lako opisati kao priča o dve sestre iz malog kanadskog mesta. Zvuči vam interesantno? Ili dosadno? Najviše zavisi od ukusa, jer je zanatski posredi solidan roman.
Priča počinje smrću jedne od sestara, dvadesetpetogodišnje Lore Čejs, smrću koja je usledila svega deset dana po okončanju Drugog svetskog rata. Ono što potom sledi jesu prisećanja njene starije sestre, Iris Grifen (devojačko prezime Čejs), koja je doživela duboku starost i umrla sredinom 1999. Irisina priča je, osim intimne porodične povesti, i svedočanstvo o skoro celom dvadesetom veku, ali i priča o, uprkos bogatstvu nekih od njih, malim ljudima u dvadesetom veku.
Rođene u malom kanadskom mestu Port Tikonderogi, u porodici imućnog industrijalca, sestre u početku nisu živele loše. Roditeljske pažnje nisu imale baš mnogo, o njima je više brinula domaćica Rini (nešto između kućne pomoćnice, kuvarice i dadilje), ali su i roditelje i Rini ipak volele, a imale su i jedna drugu. Iris je bila ona poslušnija, od koje se očekivala veća odgovornost, pogotovo što je brzo postalo jasno da se od sanjarenju i buntu sklone Lore odgovornost i ne može očekivati. Bilo je nešto pokušaja da se sestre obrazuju, preko učitelja koje su im dovodili roditelji, ali učitelji su bili slabi, a sestre nesklone učenju, pa se od toga odustalo – ionako su bile imućne, neće ni morati da rade.
Stvari su počele da se pogoršavaju nakon što im je umrla majka. Otac je počeo sve više da pije, povremeno je imao ljubavnice, a došlo je i vreme depresije, teško za industrijalca, naročito onog koji nikad nije bio sklon izrabljivanju radnika, već se o njima starao što je bolje umeo. Dodajte ovome razvoj komunizma, industrijalca-suparnika, kao i mladog buntovnog momka koji je u živote naivnih i prezaštićenih (drugim rečima, nesvesnih onoga što se dešava) sestara ušao u prilično nezgodnom trenutku. A to je tek početak… Doduše, razvučen na nemali broj strana. Biće tu kasnije i udaja za očevog rivala, Ričarda Grifena, u pokušaju da se koliko-toliko sačuvaju porodično imanje i fabrike, kao i sukoba sa muževljevom sestrom Vinifred „zovi me Fredi“ i neizbežno neslaganje sa sopstvenom sestrom… Ništa neočekivano.
Paralelno sa Irisinim prisećanjima ide, s jedne strane, njen opis svakodnevnog života, odnosno poslednjih, otprilike, godinu dana života jedne siromašne starice, a sa druge strane, idu i odlomci romana „Slepi ubica“, koji je napisala Lora i koji je, nakon Lorine smrti, objavila njena sestra. Taj roman je proslavio Loru, mada najviše zbog toga što je autor poginuo mlad, a pripadao je nekoj vrsti visokog društva; kritičari su tu knjigu dočekali pohvalama, mada je bilo i tekstova koji su je osuđivali zbog nemorala, a čitaoci su je sa zanimanjem proučavali, jer se smatralo da su u njoj prikrivene aluzije na pikanterije iz života bogatih.
Zanatski korektan, uz sadašnjost, prošlost i odlomke Lorinog romana koji se na inteligentan način prepliću, likove koji vam postanu toliko bliski kao da ih lično poznajete (Iris u jednom trenutku pominje za Ričarda da nije bio mali bog kakvim je sebe voleo da smatra, već samo mali, i to se može primeniti na sve likove – u pitanju su mali ljudi kojima se dešavaju male stvari), svedočanstvo o kompletnom dvadesetom veku – roman „Slepi ubica“ Margaret Atvud ima čime da privuče pažnju. Ono što bi nekim čitaocima mogao da bude problem jeste to što je roman jako „spor“, kao da gledate reality show u kome se tokom najvećeg dela vremena ne dešava ništa vredno pažnje. Pa ipak, te sitne stvari, sitni (i povremeno krupniji) sukobi, sitne spletke, sve to vremenom neumoljivo dovodi do krupnih i nimalo lepih događaja, kao što su samoubistva, ljuta suparništva, odrođenja među osobama koje bi trebalo da budu bliske… Niko ne dobija, svi gube, a sve je tako ljudski, obično i svakodnevno, i sve deluje neizbežno, kao da nikako drugačije nije ni moglo da bude.
Zanimljiv roman, ukoliko imate dovoljno strpljenja.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com