„Ukleta zima“, roman američkog pisca Dena Simonsa, teško je i neobično delo, i malo je onih koji ga vole, čak i ako im se inače dopada Simonsova proza. Premda se ne radi o dugačkoj knjizi (tristotinak stranica), „Ukleta zima“ se ne čita u jednom sedenju – pod pretpostavkom da je pročitate uopšte.
„Ukleta zima“ je neka vrsta nastavka romana „Leto noći“. Dešava se četrdeset godina kasnije, a glavni lik je Dejl Stjuart, jedan od glavnih junaka prethodnog romana. Dejl Stjuart je univerzitetski profesor i romanopisac od pedesetak godina. Zbog afere sa mlađahnom studentkinjom, upropastio je sebi i karijeru i brak, a ni inspiracija ga više ne služi, pa se nada da će je povratiti time što će neko vreme boraviti u gradiću Elm Hejven, u kome je odrastao.
Jednom u Elm Hejvenu, poprištu zastrašujućih događaja pre četrdesetak godina, on odseda u nekadašnjoj kući Dvejna Mekbrajda, svog dobrog prijatelja iz detinjstva, koji je umro užasnom smrću tokom pomenutih zastrašujućih događaja. Njegove nade da će mu se život popraviti bivaju raspršene prilično brzo, kada počnu događaji toliko košmarni i neobični da je teško reći šta je stvarno a šta ne, da li glavni junak gubi razum ili su šifrovane poruke na računaru koje kao da mu šalje Dvejn, crni psi u službi Anubisa, egipatskog boga smrti, i različiti likovi iz Dejlove prošlosti, zaista tu.
Za razumevanje „Uklete zime“ neophodno je najpre pročitati „Leto noći“; ne toliko zbog toga ko je ko, to se prilično lako pohvata, već zato što se ključni odgovori (zašto se to dešava baš Dejlu, i zašto je sve toliko mračno i čudno i preterano) nalaze u toj knjizi, na njenom kraju, ne u samoj „Ukletoj zimi“. Bez toga, „Ukleta zima“ deluje kao još jedna knjiga o piscu sa spisateljskom blokadom (o, ne još jedna!), kome se bezrazložno dešavaju stvari toliko neverovatne da niko u njih ne bi poverovao, i koji se priseća prijatelja iz detinjstva koji u njegovim sećanjima deluje toliko genijalno da nikako nije mogao biti zaista takav.
Suština je (bez otkrivanja previše detalja) u tome da je Dejl, nakon Dvejnove smrti, doneo nepromišljenu odluku, što teoretski ne bi trebalo da bude problem – klinci često donose nepromišljene odluke, kasnije ih se ne pridržavaju, i to je to. Dejl se svoje odluke držao i tako je postao pisac, što nije trebalo da bude (pre svega zbog nedostatka talenta), živeći život koji je bio kompletna laž, niti zaista njegov, niti život kakav bi Dvejn vodio da je preživeo, već nešto ni tamo ni ovamo. A onda se ta laž, građena četrdeset godina, srušila poput kule od karata i postalo je potpuno nejasno šta je stvarno a šta ne, da li je zbog Dejlove nepromišljenosti Dvejnov duh neupokojen (pa i dalje pokušava da zaštiti prijatelja) ili o čemu se radi. To je i solidno opravdanje za Dejlova sećanja na Dvejna koja deluju preterano, kao i za hipertrofirane košmarne događaje.
„Ukleta zima“ je težak, naporan, mračan i zatvoren roman. Njegova komunikacija sa čitaocem je gotovo nepostojeća. Struktura je solidna, ali i likovi i događaji deluju kao teško preterivanje (kao što smo rekli, postoji opravdanje za to preterivanje, ali ono i dalje može biti iritirajuće). Ovo je jedna od onih knjiga za koje morate biti „na istoj talasnoj dužini“ bi vam se svidela – kvalitetna je, ali ako izostane „poklapanje talasnih dužina“, lako se može desiti da ostavi utisak gomile gluposti.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com