Prijatelji Nede Arnerić svedoče kako je glumica provodila poslednje dane…
Uprkos prethodnim životnih krizama, njen odlazak je sve iznenadio. Taman nam se vratila, puna planova i želja.
„Ona je ostala simbol lepe i šarmantne devojke sa osmehom, i po toj gracioznosti bila je negde bliska Mileni Dravić“: Dušan Kovačević o odlasku Nede Arnerić
Štimac je jutros saznao da je Neda Arnerić umrla: „U šoku sam, svi znamo kakva je velika glumica bila, a ja želim dodati…“
SIGURNA sam da neko ili nešto upravlja našim životima. Verujem u ispisane sudbine, uz blage nepredvidivosti. Nisam od onih koji su zadovoljni sobom. Uvek je moglo bolje i više, ili drugačije. To je karakterna crta jednog nesigurnog, senzibilnog preispitujućeg Raka u horoskopu – otkrila nam je u jednom razgovoru omiljena jugoslovenska glumica Neda Arnerić (1953-2020), čiju smrt ovih dana oplakuje cela nekadašnja zemlja.
Uprkos prethodnim životnih krizama, njen odlazak je sve iznenadio. Taman nam se vratila, puna planova i želja. Pred kraj godine, na svoju veliku radost, pojavila se pred najmlađom publikom u „Pužu“ kao zla dvorska dama. Ali decu niko ne može obmanuti: zlu niko nije poverovao, zavoleli su i nju i predstavu „Aleksa u Zemlji čuda“. Uostalom, za manje od mesec dana odigrali su dvadesetak predstava, spremali se na festival, putovanja:
– Sa strahom je prihvatila rad sa decom, brinula je hoće li moći da isprati ovaj zadatak. Na probe je dolazila savršeno spremna. Ipak, svaki put na scenu izlazila je sa malim strahom i tremom. Bez razloga, klinci su je obožavali! – kaže Đorđe Bulajić, direktor „Puža“, u kome je imala poslednju premijeru i poklon pred publikom . – Mada je bila „negativac“, svoju dvorsku damu učinila je simpatičnom. Planirali smo da idemo na festival u Zaječar, krajem meseca je trebalo tim povodom da snimimo i jedno izvođenje.
Bulajić se priseća da je u početku Neda izbegavala sedeljke u klubu, ali se kasnije pridružila i uživala u druženju s mladim glumcima:
– Sa oduševljenjem je čekala svako igranje, mada se brinula kako će rano da ustane za prepodnevne predstave, jer je volela duže da spava. Naravno, sve je proticalo u najboljem redu. Ovih dana je imala zakazan pregled kod očnog lekara, pa smo gledali kako da tu obavezu uklopimo sa repertoarom – kaže Bulajić.
Iako Nedu Arnerić široki auditorijum (pa i mediji) najčešće povezuju sa bogatim filmskim opusom, za sobom je ostavila više od četrdeset pozorišnih uloga. Počela je u dramskoj grupi Radio Beograda, a u Pozorištu „Dvorište“ igrala čak sedam sezona:
– Imala sam oko sebe poznate glumce, mogla da „kradem“ i pečem zanat uz njih i Petra Zeca, koji je odličan pedagog i teoretičar. Počela sam da gostujem u Ateljeu, potom u Zvezdara teatru i Beogradskom dramskom. Ali, dugo sam se koprcala i bila nesigurna na daskama. Tek sad, u zrelijim godinama, osećam se opušteno na sceni, svesna da kontrolišem svoje telo, um, govorni i izražajni aparat… Imala sam i sreće da u Ateljeu igram s velikim zvezdama, da učim od Mire Stupice, Cece Bojković, Bate Stojkovića. Gde ćete veću školu? – pripovedala je svojevremeno u razgovoru za naš list.
Koleginica, partner na sceni i, pre svega, velika Nedina prijateljica bila je Elizabeta Đorevska. Sutra (i u naredna dva dana) trebalo je da se zajedno pojave na sceni BDP u predstavi „Igra parova“, za koju su posle dve stotine izvođenja obnovljeni kostimi u očekivanju još dugog scenskog života.
– Radovale smo se tome zajedno. Čule smo se dva dana uoči njenog odlaska telefonom, planirale da se vidimo povodom mog rođendana. Imala je gust raspored i kao svaki čovek koji je navikao da radi, uživala u tome – ističe Đorevska.
A sve njihove zajedničke uloge i projekte, nije lako nabrojiti. Delile su scenu u predstavama „Maratonke trče počasni krug“, „Odvažne devojke“, „Mobilni“, „Ubistvo sestre Džordž“… Jednom ju je Elizabeta, na Nedinu molbu, zamenila i u „Profesionalcu“.
– Imala je godine duže, veće, sadržajnije od drugih ljudi. Od svoje trinaeste je „u mašini“. Zbog toga je propuštala neke školske obaveze, prve ljubavi, pubertet. Preskočila jedan veliki i značajni period… Boravila je dugo u inostranstvu, bila velika lepotica. Nije lako nositi taj teret. Inače zatvorena, na pitanje „kako si?“, ponekad bi odgovarala: „Nisam dobro, ali ću biti“. Nikog nije želela ničim da optereti.
Živeći specifičnim tempom, kaže Đorevska, nije stizala ni da stekne mnogo prijatelja. Bilo ih je malo, i to za ceo život:
– Sećam se da je u jednom od poslednjih televizijskih gostovanja, pričajući o pokojnim kolegama, rekla: „Gore je toliko lepo, da jedva čekam da odem kod njih“. Iznenadila me je njena otvorenost pred tako velikim auditorijumom. Osetila sam i tugu što mi, njeni prijatelji, kao da nismo uspeli da je učinimo srećnom i dovoljno joj ispunimo srce… Poznavale smo se četiri decenije, od mojih studentskih dana. Obe emotivne, o osećanjima smo retko govorile. Oslovljavala me je sa „Betice“, ja nju „Nedice“, a u posebno dobrim raspoloženjima zvala sam je i Nedeljka.
Nestvarno i nepravedno zvuči činjenica da nije prošlo ni pola meseca od Nedine novogodišnje želje upućene drugarici: „Betice, samo mir u duši da imamo“…
– Divan, osećajan čovek. Ispred kamera bila je kao u papučama, dok je na pozornici nosila malu dozu nesigurnosti. Uvek se preispitivala koliko je dobra. Razumele smo se u svemu, pa i na sceni. Kao lane, tražila je pogled podrške, oslonac, da je neko čuva, pazi i brine kao njen Mile. Veoma ju je pogodio odlazak supruga Milorada Mešterovića. Uvek sam imala utisak da je pomalo tužna: i dok su joj se usne osmehivale, u očima je postojao odblesak sete… Čini mi se da je, iako je bila umorna od životnog tempa, teško podnosila to što više nije igrala i bila tražena kao u onoj velikoj Jugoslaviji, s velikim tržištem. Drugog smera u životu ona nije imala. Od malih nogu svoju svrhu videla je u poslu.
Odmerena, dostojanstvena, osobena. Veliki esteta. Uostalom, kako kaže Đorevska, to se videlo i u njenom oblačenju: svedene elegancije, više sportski odevena, ali uvek dama. Nije ni slučajno što je pored glume odabrala studije istorije umetnosti. Poslednjih godina učila je i nemački, a o tome je govorila u jednom razgovoru za „Novosti“:
– Učim nemački sa zadovoljstvom i to preporučujem svima preko 60 godina! Francuski, italijanski, engleski i ruski već govorim, zahvaljujući školi i svojoj davnoj svetskoj karijeri.
Ono što joj je, nažalost, teško polazilo za rukom jeste da udahne punim plućima. Kao da je stalno postojalo nešto što je „u duši guši“. Ipak:
– Posle nedavnog putovanja u Indiju, u Ašram, pitala sam je: „Jesi li tamo nešto naučila?“ Odgovorila mi je: „Mnogo toga ne shvatam, ne razumem i ne verujem. Ali sam naučila da dišem.“ Eto, ironija života je baš u tome da upravo sada kada je naučila, dah ju je izdao… – kaže s velikom tugom Elizabeta Đorevska.
(Vukica Strugar, novosti.rs)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com