Da zen nije nimalo lak za objašnjavanje zna svako ko je ikad pokušao to da učini. Uobičajeni način verbalnog predstavljanja zena je kroz priču o njegovoj primeni na neku veštinu ili umetnost, i tako je postupio i nemački profesor filozofije Eugen Harigel u svom delu "Zen i veština gađanja iz luka".
Nakon što je umro, supruga profesora Harigela i njegovi saradnici sastavili su iz zaostalih beležaka knjigu dostupnu i kod nas, "Put zena". Ta knjiga je zadivljujuća; to su beleške koje profesor Harigel nije ni planirao da objavi – i u kojima je vrlo sistematično i vrlo jasno objašnjen zen, upravo ono za šta praktično svi tvrde da je nemoguće. Ne kažemo da ćete doživeti prosvetljenje čitajući tu knjigu, baš kao što ne biste mogli da naučite da vozite bicikl samo čitajući o tome, ali ćete steći znatno jasniju predstavu o čemu se tu radi. A nakon čitanja te knjige, čitanje "Zena i veštine gađanja iz luka" postaje izuzetno zabavno, jer tu pratite prve profesorove pokušaje u savladavanju zena i sve njegove početničke promašaje.
Profesor Harigel se duže vreme interesovao za zen, ali nije mogao da pronađe nikoga ko bi u tome mogao da ga poduči – za to je neophodan učitelj zena, a u Nemačkoj takvih nije bilo. Zato se profesor jako obradovao mogućnosti da neko vreme predaje filozofiju u Japanu, jer je to značilo i mogućnost da nađe pravog majstora zena. Potrajalo je dok je jednog i uspeo da ubedi da ga podučava, jer su po iskustvu japanskih učitelja Zapadnjaci odustajali i nisu uspevali da dovoljno razumeju; kao veštinu preko koje će proniknuti u zen, Harigel je odabrao gađanje iz luka (njegova supruga je odabrala ikebanu i slikanje tušem; u Japanu je potpuno uobičajeno da se zenu podučavaju i muškarci i žene), u pogrešnom uverenju da će mu tu od pomoći biti njegovo iskustvo sa vatrenim oružjem.
Zen-majstor, koga lako možete da zamislite nalik na nekog mrgodnog, zahtevnog i ćudljivog učitelja zena iz kung-fu filmova (ili kao istočnjačkog učitelja borilačkih veština iz Tarantinovog filma "Kill Bill"), pustio ga je da mesecima pogrešno zateže luk jer nije znao kako pravilno da diše; na kasnije pitanje zašto je tako postupio odgovorio je da je to bio jedini način da zaista ceni umeće pravilnog disanja jednom kad ga stekne. Kada je Harigel, prateći učiteljeva uputstva, držao ruke opuštene, ali nije uspevao da opusti i noge, učitelj je to rešavao time što mu je noge štipao na bolnim mestima. Knjiga "Zen i veština gađanja iz luka" sadrži mnoge slične anegdote. Nije se tu radilo ni o kakvom maltretiranju; učitelj je jednostavno koristio metode koje su već vekovima veoma efikasne, samo što su učeniku i te metode i ono što je pokušavao da nauči bile strane.
Tu se prilično pokazao i sukob između zapadnjačkog i istočnjačkog načina mišljenja i učenja. Dok su japanski učenici sa detinjim poverenjem, bez obzira na to što se radi o odraslim ljudima, prihvatali sve što im učitelj kaže i retko su nešto pitali, Harigel je svaki čas zapitkivao, tražeći objašnjenja. Mada je njegovog učitelja takav postupak blago nervirao, dao je sve od sebe da pomogne svom zapadnjačkom učeniku; u jednom trenutku je čak počeo da proučava i jedan uvod u filozofiju, kako bi shvatio način na koji njegov problematični učenik razmišlja – i vrlo brzo odbacio tu knjigu, uz komentar da nije ni čudo da neko ko razmišlja na takav način ima problema da usvoji zen. Profesor Harigel je tu bio poput Alise u Zemlji čuda, dospeo iz civilizacije u kojoj se stvari objašnjavaju rečima, a pokušavajući da nauči nešto što se rečima ne može razjasniti. Dodatan problem je predstavljalo vreme; zen-majstorima se ne žuri, već puštaju svakog učenika da se razvija onoliko i onim tempom koji može, ali je Harigelov boravak u Japanu bio vremenski ograničen.
Na kraju, kao što znamo, profesor Harigel jeste uspeo u savladavanju i zena i veštine gađanja iz luka, pa je o tome napisao knjigu, opisujući, uz blagi humor, ne samo svoje muke prilikom učenja, već i svrhu tog učenja, objašnjavajući zbog čega ovakav način gađanja iz luka nije sport i nije razonoda, već je jedno ozbiljno umeće koje se može primeniti na mnogo štošta u životu, i to ga mogu primeniti ne samo istočnjaci, već svako dovoljno istrajan da nauči i usvoji nešto novo. Nevelika po obimu, ova knjiga je veoma zabavna, a na nenametljiv način, i veoma informativna i poučna.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com