Taj neponovljivi zvuk trube, promukli glas i osmeh u Nju Orleans stilu – simboli koji su bez sumnje obeležili ne samo džez nego i muziku 20. veka uopšte. Jasno, u pitanju je genijalni Luj Armstrong. Njegovo zapanjujuće i inovativno delo ne prestaje da inspiriše. A kako je od siromašnog dečaka koji nije razlikovao "trubu od češlja" krenuo putem koji će ga upisati na zid slavnih za sva vremena, sada možemo da saznamo iz prve ruke u njegovoj autobiografskoj knjizi "Sačmo: moj život u Nju Orleansu" (prevod – Mimica Petrović-Radovanović).
Ispričana njegovim rečima, bez glume i izveštačenosti, ova hronika detinjstva i mladosti predstavlja pravu pesmu o ljubavi i nadi. Poput ostalih pionira džeza, Armstrong je rastao okružen muzikom sa svih strana. U jednom od poglavlja Armstrong piše: "Naravno, sa pet godina nisam svirao trubu, ali je bilo nečeg u vezi s tim instrumentom što mi je privlačilo pažnju". Lujeva svirka odjekuje kao gromoglasni pucanj pravog džeza, a igrom sudbine, do ove muzike odveo ga je pravi pucanj iz pištolja. Do prekretnice u njegovom životu i jednog od najvažnijih događaja u istoriji džeza, došlo je uoči Nove 1913. godine. Kao što beleži u svojoj knjizi, tokom te proslave, Luj je uzeo očuhov pištolj iz kojeg je pucao u vazduh, nakon čega ga je uhapsila policija, a sud poslao u Dom za obojenu siročad. Dom je imao limeni orkestar i vokalnu grupu. Ostalo je, moglo bi se reći, istorija…
Armstrong u svojoj knjizi sa velikim poštovanjem govori o muzičarima sa kojima je svirao, pre svih o Kingu Oliveru, njegovom mentoru i večitom idolu. Armstrong koji se kao muzičar razvijao veoma brzo, stvarajući osoben ton i jedinstvenu melodijsku koncepciju, učinio je da džez od kolektivne postane velika solistička umetnost.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com