Na današnji dan, 29. januara 1860. godine, rođen je Anton Pavlovič Čehov, ruski pripovedač i dramski pisac, poslednji izdanak velike ruske književnosti 19. veka koja je dala jednog Puškina, Ljermontova, Gogolja, Gončarova, Tolstoja, Dostojevskog, ali i začetnik moderne ruske i evropske tradicije na polju pripovetke i na polju drame.
Pozorišnoj publici Čehov se predstavlja jednočinkama (vodviljima), među kojima su najpopularniji bili „Medved“ i „Prosidba“; piščev prelaz sa jednočinki na drame, koji vremenski odgovara njegovom prelazu sa kratke priče na pripovetku („Stepa“, 1888), označen je prikazivanjem drame „Ivanov“.
Pa ipak, mesto u istoriji svetske drame Čehovu je obezbedila tek saradnja sa Moskovskim hudožestvenim teatrom pod rukovodstvom najvećeg reformatora pozorišta Stanislavskog. Tada su izvedene i drame koje su obeležile razvoj pozorišne umetnosti u 20. veku: „Galeb“, „Ujka Vanja“, „Tri sestre“ i „Višnjik“.
Smatra se da je saradnja sa Moskovskim hudožestvenim teatrom neobično odgovarala Čehovu, jer se u tom pozorištu negovao nov stil režije i glume, lišen patetike izraza i zasnovan na uživljavanju, stil zahvaljujući kojem je Čehov uspeo da ovaploti svoje originalne teorijske postavke.
Čini se da je u istoriji književnosti malo dela koja poput Čehovljevih do te mere ostavljaju utisak jednostavnosti, a pri tom su nadasve misaono i emotivno duboka. Pripovetka kakvu je pisao Čehov bitno se razlikuje od one koja se, pre svega pod uticajem Poa i Mopasana, uobličila u 19. veku.
Izvesno je, međutim, da se pripovetka kao književna vrsta sve do današnjih dana razvijala u znaku Čehova. Tačnije, pripovetka do Čehova vodila je gotovo po pravilu ka nekom događaju ili obrtu u radnji i obavezno imala tzv. poentu. Čehovljeva priča bezmalo je, međutim, lišena zapleta i radnje u tradicionalnom smislu, oni su tek nagovešteni, a težište je na prikazivanju unutrašnjeg čovekovog sveta, dok, s druge strane, često kao da nema pravog završetka.
Čehov je bio besprekoran stilista: njegovoj umešnosti sažimanja i „rečite konciznosti“ teško je naći ravnu u svekolikoj istoriji svetske književnosti.
Pomenimo njegove najčuvenije kratke priče i pripovetke: „Mala šala“, „Tuga“, „Kaštanka“, „Debeli i mršavi“, „Činovnikova smrt“, „Anjuta“, „Događaj“, „Vanjka“, „Dečurlija“, „Konjsko prezime“, „Stepa“, „Paviljon broj 6“, „Dama s psetancetom“, „Kuća s mezaninom“, „Ogrozd“, „Dušica“…
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com