Uloga Slavka Štimca u filmu Srđe Penezića „Ime: Dobrica, prezime: nepoznato”, koji je u utorak imao evropsku premijeru u Leskovcu, odmah posle festivala u Montrealu, još jedna je potvrda njegove karakterne osobine – dobrica. I proslavljeni glumac Predrag Miki Manojlović, koji je u sali Narodnog pozorišta svečano otvorio Deveti internacionalni festival filmske režije „Lajf”, čestitajući Slavku na specijalnom priznanju „Živojin Žika Pavlović“ za afirmaciju srpskog filma u svetu, istakao je dobroćudnu pojavu Slavka Štimca.
– Čestitam ti na nagradi, na tvom fenomenu koji je za mene oduvek bio neobjašnjiv. Zbog toga što kamera koja ume tako dobro i tako neugodno da otkriva u čoveku, u tebi otkrije ono što je najbolje i što je najlepše – tvoju ljudskost i tvoj sadržaj – rekao je Miki Manojlović.
– Velika mi je čast ova nagrada. Ne treba da podsećam čije ime nosi. Veliki sam poštovalac lika i dela Žike Pavlovića, tako da mi ovo priznanje, koje je došlo od ljudi iz branše, jako imponuje – rekao je Slavko Štimac, glumac koji nije odabrao film, već obrnuto – film je odabrao njega, što on i potvrđuje u razgovoru s novinarima.
Podseća na svoje početke davne 1972. godine kada je ekipa filma „Vuk samotnjak” došla u njegovu školu da traži decu za film. Imao je jedanaest godina.
– Nije bila u pitanju audicija. Gledali su decu, razgovarali s njima, tako da nije bilo nikakvih priprema. Zašto ovo kažem? Zato što ja nisam bio ni u kakvim dramskim grupama, niti sam bio posebno zainteresovan za to. Eto, čudan sticaj okolnosti je hteo da nastavim da snimam film za filmom i da ostanem u ovom poslu – kaže omiljeni glumac koji je ostvario pedesetak uloga na filmu.
Otkriva da film „Dobrica”, čiji je podnaslov „Bajka za odrasle”, govori o ljudskoj dobroti, o tome kako bi u stvari moglo lepo da se živi kada bi ljudi bili dobri.
– Moć filma u tome je velika, kao i svakog čoveka ponaosob. Kako ono kažu –dobro se dobrim vraća. Ako si dobar, negde će ti dobro biti vraćeno. Isto važi i za suprotno. Malo ljudi me lično poznaje, doživljavaju me na osnovu uloga. Ja se trudim da budem što bolji, ne znam koliko u tome uspevam. Ima mnogo prepreka na tom putu – smatra Štimac.
Na pitanje koliko je sada teže snimati film u odnosu na neka ranija vremena, odgovara:
– Slično se to uvek radilo. Svi filmovi rade se na isti način. Kad uđete u bioskop ne razmišljate o tome kako je film rađen, da li je bilo muke, da li se radilo dugo ili kratko. Na isti način se svuda u svetu rade filmovi. Svi rade istim sredstvima. Za dobar film nije presudno koliko imate novca, već ideja, ako imate šta da kažete. To je ono što čini film dobrim ili lošim. Život glumaca nije tako lagodan, kao što ljudi misle, a nije lako ni biti javna ličnost. Ja volim da živim diskretno, da imam svoj život, nisu sve stvari za javnost. Slavko Štimac je, inače, saradnik Srđe Penezića na scenariju „Dobrice”.
Zanimljiv je i njegov stav prema ideji o povezivanju kinematografija bivših jugoslovenskih republika.
– Mi to podržavamo. Kinematografije su već povezane. Poslednjih godina uvek se rade te manjinske koprodukcije između Beograda, Zagreba, Ljubljane, Skoplja i ostalih. Nemojte da zaboravite da je to zajednički kulturni promotor koji je postojao mnogo pre raspada zemlje. Ima više od dvadeset miliona ljudi koji govore istim jezikom na ovim prostorima. Smisao je i umetnički i ekonomski i komercijalni.
Na kraju otkriva da se uskoro u Makedoniji očekuje premijera još jednog filma u kojem igra. Reč je o ostvarenju „Zlatna petorka” Gorana Trenčovskog, koji će prvi put biti prikazan u Bitolju na festivalu „Braća Manaki”, potom u Skoplju i u Strumici.
– To je priča o četvorici mladića i jednoj devojci, o posleratnom periodu u Strumici. Ja igram jedan lik, ali nisam jedan od tih mladića – navodi Slavko Štimac.
(Milan Momčilović, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com