Poslednjih godina su, čini se, prilično popularni romani o serijskim ubicama, naročito ako je serijski ubica upravo sam narator. Jedan od takvih romana, po kome je napravljena i veoma gledana serija „Dekster“, jeste i „Dremljivi demon Dekster“ američkog autora Džefa Lindsija.
Glavni lik romana je Dekster Morgan, po zanimanju forenzičar specijalizovan za analizu mrlja od krvi, u slobodno vreme serijski ubica koji ubija samo serijske ubice. On, međutim, nije, kao što bi neko mogao pomisliti, policajac kome se smučilo da gleda kako se zločinci izvlače, pa se sam brine da pravda bude zadovoljena; Dekster je psihopata sa snažnim nagonom za ubijanje, nagonom kome se ne može odupreti, a za serijske ubice se specijalizovao jer ga je tako naučio njegov poočim Hari Morgan. Deksterova potreba za ubijanjem tumači se traumatičnim događajima kroz koje je prošao sa svega tri godine, a njegov poočim ga je, shvativši kakve nagone ima njegov posinak, naučio, radije nego da dete koje voli pošalje u ludnicu, kako da se pretvara da je normalno ljudsko biće, kako da prikrije sve tragove ubistva, tako da niko iz policije ne može da ga uhvati, kao i tome da za svoje žrtve odabira one koji i sami ubijaju.
Deksterov život je prilično miran – obavlja svoj posao, viđa se sa svojom „sestrom“, Harijevom biološkom ćerkom Deborom (Debora je i sama policajac, pomalo smotana i prilično netaktična, što joj otežava napredovanje u poslu), ima devojku Ritu (razvedena, majka dvoje dece, zbog teškog maltretiranja kojem ju je bivši muž izlagao bez ikakve seksualne želje, što potpuno odgovara aseksualnom Deksteru, koji devojku želi samo da bi održavao privid normalne osobe) i povremeno ubije nekog serijskog ubicu (naročito rado za žrtve bira one koji ubijaju – i ne samo ubijaju – decu). Taj „mir“ u potpunosti nestaje kada se pojavi novi serijski ubica čiji „rad“ Dekster vidi kao čistu umetnost – tela žrtava (prostitutki) budu isečena na komade preciznošću najboljeg hirurga, a sve bude obavljeno bez kapi krvi. Sve vrlo čisto i uredno, baš onako kako Dekster voli. Pedantnije čak od Deksterovog sopstvenog rada, što on nalazi fascinantnim.
I tu počinju Deksterove muke. S jedne strane, on bi jako voleo da još neko vreme posmatra umetnost svog rivala, a onda da ga uhvati i ubije. Sa druge strane, ukoliko bi Debora rešila taj slučaj i uhvatila ubicu, bila bi premeštena na odeljenje za ubistva, što joj je san, a Deksteru je ona jedina porodica koju ima (Hari je odavno umro) i želi da joj pomogne. Šta odabrati? Nimalo mu ne pomažu ni čudni snovi koje ima, a ranije nikada nije sanjao ili nije pamtio snove; snovi ukazuju na to da bi ubica, ne znajući, mogao da bude on sam. Uz sve to se i Deksterov ljubavni život komplikuje, a i detektivka zadužena za taj slučaj veoma se interesuje za njega. Inače racionalan i smiren, Dekster se prvi put u životu oseća potpuno izgubljeno, a serijski ubica kao da im se svima podsmeva.
„Dremljivi demon Dekster“ je interesantan roman, solidne strukture, sa zanimljivim i prilično uverljivim likovima. Dekster je kao pripovedač zabavan, sa iščašenim smislom za humor, a pomalo poetičan, pomalo snen jezik koji povremeno koristi – čitaoca vrlo efikasno uvlači u njegov svet. Uprkos ubistvima koja se dešavaju, roman ni u jednom trenutku nije mučan za čitanje; za scene ubistava i prikaze mesta zločina jasno je stavljeno do znanja kako izgledaju, ali to je sve funkcionalno, bez nepotrebnog detaljisanja. Ono čega takođe nema u ovoj knjizi jeste bilo kakav pokušaj da se ubistva – Deksterova ili ma čija – opravdaju; to su zločini, ubice su monstrumi, ni sam Dekster ne pokušava da sebe opravda niti prikaže kao bilo šta osim čudovišta. Nema „kul“ ubica, nema veličanja bilo kakvih kriminalnih aktivnosti.
Ono što može da pokvari uživanje u ovom romanu jesu izvesne greške. Objašnjenje za Deksterove neobične snove je prilično neuverljivo. U jednom trenutku, potpuno je ispušten lik njegove devojke Rite (a nije umrla, ni bilo šta slično) i do kraja romana se više ne pominje šta se dalje dešavalo između njih dvoje. Postoji pokušaj vrlo neizvesnog kraja, da bi usledio epilog, čiji bi početak trebalo da navede na pogrešnu ideju o tome šta se zapravo desilo, a onda se vidi da je razrešenje bilo krajnje konvencionalno i predvidljivo. Ipak, i uz ove greške, „Dremljivi demon Dekster“ je interesantan i „uvrnut“ roman koji se sa zanimanjem čita u jednom dahu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com