Prva rečenica: „Od špica crnih cipela trnu zubi“. Čitalac se zapita „šta?“, ili „koga to mlate?“, ili pomisli „dobro je dok zubi ne ispadnu“, ili mu nešto četvrto padne na pamet – u svakom slučaju, zaintrigiran je i želi da nastavi sa čitanjem, makar da bi saznao ko je nesrećnik koga tuku. Reč je o romanu „Crne cipele“, čiji je autor Oto Oltvanji.
Nesrećnik koga tuku je Bruno Kostić, privatni detektiv u Beogradu tokom devedesetih godina prošlog veka – izmišljenom Beogradu, sličnom ovom našem, ali i različitom. Bruno Kostić je nalik na detektive iz palp krimi romana, ali nije samo to; za njega su crne cipele koje nose i on i oni sa kojima je u sukobu statusni simbol, znak da nije običan radnički gubitnik, već neko, detektiv. Makar i sitan detektiv koji se bavi preljubama, bebisitovanjem fudbalera u noćnom provodu, manje-više virenjem kroz ključaonice.
Njegove nevolje ne počinju kada dobije batine na samom početku romana; sve to ide u rok službe. Nevolje počinju kada dobije naizgled rutinski, a odlično plaćen posao – da bude deo obezbeđenja lepotice koju proganja uporan, ali u suštini bezopasan mladić – i taj posao pođe po zlu, a Bruno postane neželjeni svedok. Kako bi preživeo, mora hitno da otkrije šta se tu zapravo dešava (umešani su i vojska, i mafija, i tajne službe, i pomenuta lepotica za kojom glavni junak, naravno, „odlepi“…), a stvari se neće zadržati u okviru ovozemaljskog, već će u priču ući i naučna fantastika (u vidu sijamskih blizanaca sa parapsihološkim sposobnostima i misterioznim poslodavcima) i okultno (u vidu legendarnog majevičkog vuka koji onome ko mu pojede srce može da podari dušu ili telo).
„Crne cipele“ su pisane u maniru najboljih palp romana – ne možete očekivati prosvetljenje ni mudrost, ali možete brzu i uzbudljivu radnju, dobru zabavu, i to da vas ništa ne iznervira. Zanatski, ovaj roman je sasvim korektan. Struktura je solidna, ritam i tempo odgovarajući, radnja više nego dovoljno zanimljiva da je sa nestrpljenjem pratite do kraja. Likovi su tek površno obrađeni, ali je ono što se dešava, uz neočekivane obrte taman tamo gde treba, i više nego dovoljno da nastavite sa čitanjem.
Mali problem je kombinacija različitih žanrova. Dok detektivska priča zahteva da se sve objasni do kraja, za okultno je bolje da neke stvari ostanu nedorečene, pa je teško ispuniti zahteve i jednog i drugog. Autor se sa tim problemom prilično dobro snašao – objašnjenja je dovoljno, a kraj je otvoren za dalje avanture glavnog junaka, pa bi tu možda mogla da se dodaju i još neka objašnjenja, da se okultni delovi malo više razrade.
Sve u svemu, mada „Crne cipele“ nisu roman kome biste se iznova i iznova vraćali, odličan su izbor kao knjiga za plažu, prekraćivanje dugačkog puta ili prijatno provedeno popodne ili veče. Uživajte!
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com