Godina 2009. za Bobana Kneževića (pisac fantastike, izdavač, urednik, nekad i fudbalski sudija) kao pisca bila je dobra, jer su mu objavljene dve knjige: roman "Poslednji Srbin" i zbirka priča "Otisak zveri u pepelu". "Poslednji Srbin" je nov roman, zbirka "Otisak tveri u pepelu" sadrži priče nastale tokom 25 godina, i neki bi je videli kao rizičan izdavački poduhvat, mada se radi o vrednoj zbirci.
Zbirka obuhvata tekstove pisane u različitim periodima, različitim stilom, sa različitim temama… Nije naročito verovatno da će se nekom dopasti sve priče u zbirci, mada, sa druge strane, jeste verovatno da će se skoro svakom dopasti bar neka priča, verovatnije i više njih.
Priče se dešavaju u Srbiji, u različitim varijantama Srbije u bližoj ili daljoj budućnosti. Uglavnom pisane u mračnom periodu naše istorije, prikazuju Srbiju u nimalo svetloj budućnosti, izolovanoj od sveta, kako nekako opstaje, ni zna se dokle će, ne zna se ni zašto… U pričama "Naselje sunca" i "Valcer pored lepog plavog Dunava" Novi Beograd je stecište šljama i kriminala, a same priče podsećaju na film "Bekstvo iz Njujorka". Još jedna priča koja može da asocira na film, ovog puta "Konan varvarin", naslovna je "Otisak zveri u pepelu" – čak je i ime glavne junakinje Valerija, a obuhvata Beograd danas i Beograd kroz sedam hiljada godina, i potragu "varvarina" iz budućnosti koji u današnjem Beogradu sreće svoju Valeriju. Još jedna "varvarska" priča iz (neodređeno) dalje budućnosti Srbije je "Taar nepobedivi", u početku malo spora, kasnije uzbudljiva. Priča "Bez obale" se, opet, bavi izolovanom Srbijom, ali i Srbijom koja ne želi da se pridruži bilo kome, niti da joj se bilo ko meša u život, što je onima sa strane neshvatljivo.
"Negde u Srbiji bunar" je verovatno najbolja priča u zbirci, naizgled sa sasvim sitnom temom, jednim bunarom koji je presušio, ali se zapravo bavi mnogo krupnijim pitanjima uzroka i posledice, različitih mogućnosti, time šta je sve neophodno kako bi jedan kutak na Zemlji bio zdravo okruženje, kako bi jedan narod dobro živeo.
U pričama "Dolina upaljenih sveća", "Lovac Grahus, možda", "Vučji", "Noć koja neće doći" i autoironičnoj "Vreme krpa" glavni adut je ideja; premda ostvarenje nije impresivno, daleko je od nečitljivog i najčešće iznad proseka. "Prosjak i kockar" takođe ima zanimljivu postavku, ali i bolje ostvarenje nego pet malopre navedenih priča.
Sve u svemu, "Otisak zveri u pepelu" je zanimljiva zbirka od 12 priča nastalih tokom 25 godina, zbirka u kojoj neće sve priče biti po nečijem ukusu, ali bar poneka hoće i, uz to, zbirka bez loših priča, tako da je zadovoljstvo prilikom čitanja verovatno.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com