Uvek je lepo videti kada mlad pisac objavi dobar prvi roman ili dobru prvu zbirku priča. Jedan takav slučaj je i zbirka noveleta "Fotofobija", čiji je autor Marko Pišev, rođen 1984. godine.
"Fotofobija" je zbirka od četiri horor novelete, "Ostaci", "Stega", "Šake" i "Fobija". Mladi autor nije podlegao inače čestoj ideji da u prvoj zbirci objavi sve do sada napisane priče, već je za nju odabrao tematski povezane – u svim pričama egzistiraju motivi svetlosti i tame, a prve tri su povezane i motivom fotoaparata.
Prva noveleta, "Ostaci", veoma snažno uvlači čitaoca u lavkraftijansku atmosferu sumanutosti i ludila. Priču pratimo iz perspektive glavnog junaka, osobe opsednute nekim događajima iz prošlosti, događajima za koje saznajemo postepeno, kroz flešbekove, dok se protagonista trudi da se izbori sa svojim nezdravim opsesijama, da ih se nekako otarasi – i dok sve dublje tone u njih. Odlično napisana, ova priča bi mogla da deluje veoma uznemirujuće na čitaoca, moguće i da ga, uplašenog, odbije od daljeg čitanja zbirke, što bi svakako bila šteta, jer je "Fotofobija" i te kako vredna čitanja.
"Stega" ima najjasnije definisanu radnju, i najviše se kreće po obrascu – po dobrom obrascu, tako da to nimalo ne smeta. Glavni lik je nastavnik tehničkog u osnovnoj školi, nastavnik sa veoma mračnom prošlošću za koju tek vremenom saznajemo, toliko mračnom da se i sam pita kako mu je uopšte dozvoljeno da radi sa decom. Tokom čitanja ove priče pune mraka i ludila briše se granica između stvarnog i nestvarnog, ne znate da li više da se plašite za protagonistu ili za njegove đake, da bi na kraju došlo do sulude kulminacije sa mračnim kultom i njegovim poklonicima. "Stega" nije bez mana, konstrukcija je mogla da bude bolja, neke stvari ranije i veštije nagoveštene, jedan od motiva bolje upotrebljen (ovako više služi za ukras nego što ima stvarnu funkciju), ali, uz sve te zamerke, ovo je ipak dobra priča koja vas snažno uvuče u svoj haotični svet.
"Šake" je najslabija priča u zbirci, idejno interesantna, sa zanimljivim motivom kamere koja se navija i raste, interesantnim junacima (autor nema nikakav problem sa karakterizacijom, svi likovi su mu uverljivi), i nekim suludim idejama za koje želite da vidite šta će biti dalje s njima, ali je konstrukcija slaba, priča deluje nerazrađeno, i završava se na najzanimljivijem mestu.
"Fobija" je najpažljivije konstruisana priča, možda i najbolja u zbirci. Reč je o čoveku koji se vraća u hotel u kome je odseo kao dečak, u kome je stekao, a potom i izgubio, drugaricu koja je na neki način bila ljubav njegovog života i pokušava nekako da sastavi deliće svog života koji se raspada, samo što mu događaji, u čiju stvarnost nismo uvek sigurni, to ne dopuštaju. Najveći problem ove priče je jedan od likova, sam po sebi interesantan, ali potpuni višak – deluje kao da ga je pisac upotrebio kao poštapalicu za sve ono što nije bio siguran kako da reši. Uprkos tome, pažljiva konstrukcija, uverljivi likovi i opčinjavajuća stvarno-nestvarna atmosfera čine ovu priču odličnom.
Ukupno uzev, "Fotofobija" je odlična zbirka. Autorove jake strane su karakterizacija i fascinantna atmosfera, kao i sposobnost da čitaoca uvuče u priču; konstrukcija mu, za sada, nešto slabije ide, ali, pošto se radi o veoma mladom autoru vrlo je verovatno da će se vremenom i sa tim bolje snalaziti i da će mu sledeće knjige – za koje se nadamo da će ih biti što više – biti još i bolje od ove, na veliko zadovoljstvo čitalaca.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com