Glumica Nina Janković Dičić rođena je 20. aprila 1988. u Šapcu. U rodnom gradu je završila Srednju umetničku školu, a u Beogradu glumu na Fakultetu dramskih umetnosti. Postala je poznata po ulozi u filmu „Montevideo, bog te video” Dragana Bjelogrlića i po nizu TV serija: „Montevideo”, „Cvat lipe na Balkanu”, „Budva na pjeni od mora”, „Jagodići”, „Ubice mog oca”…
Jedan od povoda za ovaj intervju je odluka Dušana Kovačevića, jednog od najboljih srpskih dramskih pisaca, da njegovo novo dramsko delo „Hipnoza jedne ljubavi”, na sceni Zvezdara teatra, uz iskusne asove glume Ljubomira Bandovića, Anicu Dobru i Dragana Petrovića Pelea, oživi i Nina Janković, kao i dvojica njenih drugova sa klase: Uroš Jakovljević i Ivan Mihajlović.
O čemu je reč u ovoj drami?
„Hipnoza jedne ljubavi” je priča o porodici šumara i njihovoj ćerki, njihovim komšijama, doktoru i njegovom sinu. Radnja se događa na vrhu planine, jedne noći pod zvezdama, uz huk sove i zavijanje vuka. To je višeslojna drama o porodici i ljubavi prema bližnjima koja gledaoce, kao sve Kovačevićeve priče, dovodi do urnebesnog smeha. Radujem se svakoj sledećoj „Hipnozi” koja će me, kao u ovoj drami, odneti na drugu planetu i, uskoro, na gostovanja u druge gradove Srbije.
Od kad ste se borili za svoje zanimanje?
Od četvrtog razreda osnovne škole. Išla sam na takmičenja iz recitovanja, i to mi se svidelo. Tako sam zavolela pozornicu i taj osećaj da ja nešto govorim, a da me svi slušaju. Moj tata Raduško Janković me je, kad sam bila mala, vodio u školicu glume u Šapcu. Ali, tata je tada davao prednost drugima, a ja sam više statirala da tati neko ne bi mogao da kaže kako u prvi plan gura ćerku. Nisam imala nikad velike uloge, ali sam bila uporna, jer bilo mi je sve to vrlo zabavno.
Kad ste prvi put izašli na javnu scenu?
Dogodilo se to kad sam bila statista u šabačkom pozorištu. Za novogodišnju predstavu sam bila glava i prednje noge konja, a ozbiljniju ulogu sam imala u srednjoj školi. To je bilo na takmičenju, igrali smo „Omera i Merimu”. Ja sam bila Merima i dobila sam tada prvu nagradu za glumu. Igrala sam posle toga u „Sabirnom centru” koji je režirao Kokan Mladenović.
Šta obeležava vašu glumu…
Sigurnost na svakom koraku. Držim se svih dogovora s rediteljem, što mi daje apsolutni mir. Naravno da na svakoj premijeri imam malu tremu, ali posle prvih koraka na sceni osećam se kao kod kuće.
…a šta vaš život?
Moja porodica i moji prijatelji. U tom okruženju osećam se kao riba u vodi. Imam divnu porodicu i veliki krug prijatelja. Posebno mi je drago što sam sačuvala prijatelje iz detinjstva, škole, ulice…
Koliko ste moćni na sceni?
Na sceni sam moćnija nego u okruženju ljudi koje ne poznajem. Ja obožavam moj posao i kad izađem pred kameru ili publiku ništa ne može da me poremeti i da mi skrene pažnju sa onoga što radim.
Koju prekretnicu posebno pamtite?
Snimanje filma „Montevideo, bog te video”. To je moja prva filmska uloga koju sam potpuno neočekivano dobila kad sam bila na trećoj godini studija.
Koliko radite na sebi?
Trudim se da što više učim od starijih glumaca i glumica. Često sam u pozorištima i gledalac, čitam knjige, gledam dobre filmove. Ponekad gledam i neki „glupi” film, jer u svemu mogu da nađem i nešto novo i dobro.
Kako čuvate izgled?
Idem na masažu, ali ne onoliko koliko bi to trebalo da činim. Ali, kod kozmetičara idem redovno zato što sam u svim ulogama pod šminkom, pa moram da čuvam zdravo stanje lica. Idem i na redovne tretmane kose zato što i kosa u predstavama mora da bude „našminkana”.
Koliko brinete o jelu?
Ne brinem uopšte. Volim da kuvam. Spremam sve od poznatih jela, ali, ponekad, nešto izmislim.
O čemu sanjate…
Volim da putujem i nas dvoje, moj muž i ja, to često činimo, obilazimo svet. Bili smo u Šri Lanki, na Maldivima, u Bahreinu, Americi, Dubaiju, Engleskoj…
…a šta planirate?
Planove, pogotovo životne, ne volim da pravim. Zato što neka događanja ne mogu da planiram. Volim da živim po principu „kako „padne, odnosno kako bude, pa ću se uklopiti.
A kako planirate rad?
Ne živim samo od ponuda. „Hipnoza” mi je ponuđena, ali ja imam i tri predstave koje smo mi, mladi glumci, pokrenuli sami. Retko kad dobijem ponudu. Ja, uglavnom, igram u pozorištu ono što mi, mladi glumci, organizujemo.
Čega se nikad ne biste odrekli?
Ljubavi. Jer, meni je život bez ljubavi besciljan. Naravno, ljubav nisu samo reči već, pre svega, energija koju nas dvoje emitujemo i razmenjujemo…
Imate li neke strahove?
Mislim da svako ima strahove kad je u pitanju neka bolest. Ničega drugog se ne plašim.
Gde se najbolje odmarate?
Volim more i sunce. Moja kuma je iz Herceg Novog, pa često odemo do nje ili do Hrvatske, preko Cresa do Malog Lošinja. Tu je more prelepo, čisto, toplo, sa divnim rađanjem i zalaskom sunca. Cres ima ono što druga ostrva nemaju. Tu je veliko slatkovodno jezero sa jedinstvenom pitkom vodom za oba ostrva. Prirodno čudo je što to jezero nikad ne menja nivo, ni po suši, ni po kiši.
Da li ste našli smisao života?
Jesam. Imam sve što želim. U srećnom sam braku, imam divne roditelje i celu porodicu, posao koji volim…
Šta vas čini zadovoljnom?
Uvek publika. Kad svi razdragano aplaudiraju, znam da smo na najbolji način odradili posao. To, nam se sad, u „Hipnozi” dešava i u toku predstave. To me čini zadovoljnom.
(Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com