Tanja Bošković je rođena u Beogradu. Živela je u Aranđelovcu do svoje sedamnaeste godine, a potom u Beogradu, kratko vreme i u Njujorku. Otac Velizar je bio direktor gimnazije i profesor književnosti, kao i majka Ivanka.
Tokom 1974. godine glumila je u „Košavi“ a onda su se uloge nizale u poznatim ostvarenjima. Uvek je na poseban način davala sebe i ulozi koju je tumačila otkidala komadić svoje individualnosti.
„Osobina da kažem sve što mislim moja je različitost u odnosu na mnoge. To je navika koja ide iz kuće, način ophođenja koji nam je zadat. Imala sam svoj svet i u njemu sam uvek obarala ruke s jačima, nikada sa slabijima. Roditelji su nas učili da misli iskazujemo argumentovano, pa ako je naš argument valjan i jači, mi bi smo pobedile. Isto sam radila ja sa svojom decom, ali pošto sam ih odgajila sama, oni su bili u prednosti i pobeđivali me. S druge strane, naučili su da jedno drugom drže stranu, budu ujedinjeni u stavovima i to je jedna od najvažnijih stvari koju su poneli iz kuće“, rekla je ranije za Tanja Bošković koja ima sina Đorđa i ćerku Lanu koja je dobila iz veze sa rediteljem Dejanom Karaklajićem.
Mogla je da bira muškarce, ali se vodila emocijama koje su brzo prelazile u prijateljstvo. Kaže da nije imala sreće kada je emotivni život u pitanju, prenosi Kurir.
„Zaljubljivala sam se strahovito, ali nisam imala sreće. Bog mi nije dao talenat da napravim veze, umela sam samo da budem prijatelj. Drugo, imala sam primer svojih roditelja, ništa ispod toga mi nije bilo dovoljno dobro“, priča Tanja i priseća se momenta kada joj je legendarni Bogdan Tirnanić jednom rekao: „Pola Beograda je zaljubljeno u tebe, a ti sediš i štrikaš!“
„Nekad sam jako patila što su me frajeri ostavljali brzo, bez objašnjenja. Mislila sam da sam dosadna i najgora na svetu kad me niko ne voli. U stvari nisu me voleli onako kako sam očekivala: bezuslovno i do kraja života“, objašnjava glumica i dodaje:
„U partnerskoj ljubavi imam slabo iskustva. Ja sam zaista zaljubljena u pozorište. Jednom kad sam prosila jednog od svojih momaka, odbio me je rečima da sam ja udata za pozorište i da i ne pokušavam da se udajem. Dobro sam ga shvatila i iz toga izvukla naravoučenije. Nisam se mnogo ni petljala s tim. Celo svoje srce, svu svoju emocionalnost mogla sam da zaposlim u pozorištu i na filmu, i više mi ništa drugo nije bilo ni potrebno“, ispričala je Tanja u jednom intervjuu.
„Meni je žao što nisam uspela da bivam udata. Prosto mi nije Bog dao taj dar, dao mi je druge darove. Na tome sam beskrajno zahvalna. A ovo nisam umela“, bila je iskrena Tanja.
O njenoj filmskoj lepoti pisali su mnogi. Gde god da se pojavi, niko ne ostaje ravnodušan.
„Čovek odrasta etički i estetički. Ne posvećujem previše vremena ako se to posmatra kao nega. Uopšte ne spadam u te žene. S druge strane, volim da plivam, uglavnom hodam, i to kroz život, izbegavam vožnju automobilom, volim da se družim s ljudima, imam dugogodišnja prijateljstva. Mislim da to čini zdravlje, a negovati zdravlje je naša obaveza. Ako govorite o fizičkim stvarima, volim lepotu i celi život joj služim. Kreme i šamponi su manje bitni. Užasno me nerviraju reklame koje obećavaju sreću koja dolazi spolja. Sreća se neguje drugačije. Toj nezi posvećujem vreme. Ove bore koje imam, sve sam zaradila najvećom radošću. Umem da starim, naša tela su propadljiva. Prezirem žene koje, ubrizgavajući otrove u svoja lica, misle da će njihove oči biti manje ranjive. Džaba vam silikoni, koga ćete uveriti, sebe u ogledalu, šta? Da niste imali ozbiljan i dubok život te da niste nikome ništa podarili, nego šta? Ništa“, rekla je Tanja.
Prema njenim rečima postoji stvari koje nikada ne možete da naučite.
„Harizma se ne uči. Dobijete je od Boga, ali morate i da je ponegujete. I to je deo dara. Ne zavisi samo od vas nego i od očiju onih koji su došli da vas gledaju. Ipak, ista ja imala sam i premijeru bez aplauza. Džaba mi pojava, dar, iskustvo – kockice se, jednostavno, nisu sklopile! Dragoceno mi je i takvo iskustvo“, rekla je ona i dodala da se nikada ne bi podvrgla eseetskoj hirurgiji.
„Ja sam svaku svoju boru zaradila i ne bih želela da to uništim! Crkla bih kada bi me moji unučići sutra videli, a ja izgledam kao plastična viršla“, rekla je ranije.
U životu je znala često da bude kako mnogi kažu ohola i bezobrazna.
„Pomirila sam se sa sobom, upravo zato što sam dobila toliko ljubavi. Izvinila sam se svima koje sam povredila, ambicijom ili nerazumevanjem. Shvatila da oni koji su više daroviti moraju više i da se trude“, rekla je, a onda dodala:
„Ranjavanje je odlična stvar. Ono vas zaista učini jačim, boljim, mekšim. Kad doživite praštanje, onda i dajete i praštate. Sami izaberemo šta ćemo da zapamtimo. Mislim da je moja vrsta pameti to što sam umela da zaboravim sa najvećim zadovoljstvom sve one stvari koje su mi bile prepreka. Valjda ne postoji osporavanija glumica na svetu, ali svi ti ljudi koji su me osporavali su mi, u stvari, pomagali. Da mi nisu na taj način dunuli u jedra, možda bih postala dosadna, nezainteresovana i lenja. Ovako sam palila raketne motore da im objasnim da nije baš tako i da možda greše. Nisam odustajala tako lako. Bilo je, naravno, trenutaka teških padova, razbijanja, kada vam se čini da odlazite ne iz glume, nego iz života. To relativno brzo i prođe. Onda dođu trenuci kad dobijate ljubav ničim zasluženu. Pa i kad me neko nagazi, umem da ga zagrlim, ne moram svaki put da budem gnevna.“
Na pitanje kako se danas nosi sa statusom seks-simbola, odgovara:
„Zamislite koliko to nije važno kada to kažete nekome ko ima 65 godina. Nije mi prijalo ni tada, to kod mladih žena može da izazove veliki stres i neprijatnost. To što mi se pripisivalo, nikakve veze nema sa mojim životom. Moje oblasti istraživanja uvek su bila potpuno na drugoj strani. Seksepilnost može da znači i da pomogne u nekim ulogama. A, kao žena, nisam to morala da dokazujem. Ali, bilo je nebitno za sve drugo što sam radila. Prvu mladost provela sam u Pozorištu na Terazijama, gde se vežba između četiri i osam sati dnevno. Igračke i pevačke predstave su naporne i teške, nisam se brinula o tome koliko sam seksepilna, mnogo više me je interesovalo da budem dovoljno snažna, da moji mišići i mozak budu spremni za sve ono što treba uraditi.“
Danas i kao penzioner prisutna je u pozorištu, na filmu, TV-u.
„Pogledajte mene kao penzionera – ništa više ne moram, ali sve mogu. Znatiželju moju nahraniti nije lako, fizički me iscrpljuje ta potreba da od samog jutra razne i epohalne stvari uradim. To su mi navike, neki ih zovu radne, ali ja ih zovem životnim. Prosto, jutro mi je radosno, a noću me možete zateći negde, ali sigurno ću biti očajna, jer dokasno ostajem budna“, rekla je ranije Tanja.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com