Ljudi se danas služe svakakvim marketinškim trikovima kako bi privukli pažnju. Jedan od takvih trikova jeste i mistifikacija autora knjige, a dodatak može da bude da ni sama knjiga nema naslov. Takva je i "Knjiga bez naslova" koju je napisao nepoznati pisac. Postoje nagađanja da su autori zapravo poznati reditelji Kventin Tarantino i Roberto Rodrigez; ukoliko nisu oni, autor je neko ko veoma ceni njihove filmove i odlično ih imitira, samo u književnoj formi.
Radnja romana "Knjiga bez naslova" dešava se u Santa Mondegi, gradiću u kome su maltene svi barabe, propaliteti, psihopate, ili neka mešavina navedenog. Za taj gradić nije jasno da li je u Meksiku ili u SAD, ali se može pretpostaviti, po američkom predstavniku zakona koji u njega stiže, a ne ponaša se kao policajac iz druge države, da se ipak radi o američkoj teritoriji. Taj policajac je Majls Džensen, specijalni agent zadužen za istraživanje natprirodnih pojava (ne, ni po čemu ne podseća na agenta Moldera, niti na Dejvida Duhovnija – za početak, detektiv Džensen je crnac).
Santa Mondega, osim izrazito visoke stope kriminala, ima još jednu osobenost: na svakih pet godina imaju Lunarni festival, koji se održava u vreme potpunog pomračenja Sunca; i svakih pet godina u gradu se dešava znatno više nevolja nego inače. U prvom poglavlju vidimo šta se desilo pet godina ranije: u sceni koja izuzetno liči na početak filma "Desperado" Roberta Rodrigeza, psihotični ubica koji poludi kad popije burbon, pa je po tome dobio nadimak Burbon Kid, pobije sve posetioce kafane "Tapioka", u kojoj se inače skuplja najgori gradski šljam (što će reći, ljudi koji su laki na tome da nekog upucaju i koje nije baš lako ubiti), a zatim nastavlja da upucava i ljude van te kafane, ostavljajući u životu samo krčmara Sančeza i, ne znajući, plavokosu lepoticu, koja je nekako preživela stotinak metaka koje je ispalio u nju.
Pet godina kasnije, Majls Džensen stiže u Santa Mondegu. Istovremeno, stižu i dva monaha sa ostrva Hubal (liče na Šaolin monahe), u potrazi za mističnim draguljem po imenu Mesečevo oko, draguljem koji, prema legendi, onome ko ga poseduje daje mogućnost da zaustavi Mesec u njegovoj orbiti, kao i da preživi svaki napad; taj mistični kamen je, nakon pokolja, ukraden od njihove braće-monaha i na njima je da ga vrate. Istovremeno, pomenuta plavokosa lepotica budi se iz kome u kojoj je, nakon povreda, bila pet godina, ali pati od amnezije, pa pokušava da se seti ko je i šta se tu događa.
Tu su i policijski detektiv Somers, opsednut Burbon Kidom (koji se, prema nekim glasinama, vratio), plaćeni ubica koji izgleda kao Elvis, lovac na ucenjene glave Hefe, najveći lokalni kriminalac El Santino i njegovi pomoćnici Karlito i Migel – i svi žele da se dočepaju Mesečevog oka. Dodajte tu i kradljivog, ali i povremeno naprasitog i ne previše bistrog recepcionera Dantea, njegovu snalažljivu devojku Kejsi, dodajte i misterioznu knjigu bez naslova koju je napisao nepoznati autor, a svako ko ju je pročitao bio je ubijen na posebno gadan način, čak i za pojmove Santa Mondege; dodajte i cigansku vidovnjakinju, kao i vampire i vukodlake, i možete da pretpostavite koliko su stvari zapetljane i kakvih sve tu neobičnih (najblaže rečeno) likova ima.
"Knjiga bez naslova" je nalik na filmove Kventina Tarantina i Roberta Rodrigeza, mada ima puno referenci i na serije i filmove drugih autora (ako ih prepoznate, uživate u njima, ako ne, nikom ništa, i dalje pratite knjigu bez problema). Za neke od likova možete lako da zamislite glumce koji bi ih igrali (Selma Hajek kao Kejsi, recimo, ili Uma Turman (možda i Mišel Fajfer) kao plavojka koja se budi iz višegodišnje kome). Akcije je mnogo, od početka do kraja, nasilja još više, mada ga shvatate ozbiljno koliko i nasilje iz crtanih filmova.
Uprkos velikom broju likova i naizgled komplikovanom zapletu (u suštini, nije komplikovan – ima mistični kamen Mesečevo oko koga se svi otimaju i koji svi traže i sva zbrka proističe od toga što ih je toliko mnogo, a uglavnom su barabe u pitanju pa će svako svakom da podvaljuje i dodatno komplikuje stvari), knjiga se veoma lako i brzo čita i vrlo je lako zamisliti je u filmskom obliku.
Ono čega u "Knjizi bez naslova" ima najviše jeste dobra zabava – nema tu neke visokoknjiževne vrednosti, ničega što bi vas navelo da se zamislite, nikave poruke ni pouke, nije to "knjiga za večnost", to je blizu četiri stotine strana čiste zabave čije će vas neretko bizarne scene i namerna preterivanja jako često navoditi na smeh, a osmeh vam verovatno neće silaziti s lica. Osim ako nimalo ne volite filmove Kventina Tarantina i Roberta Rodrigeza, "Knjiga bez naslova" mogla bi vam delovati kao gomila budalaština i u tom slučaju bi bilo bolje da je zaobiđete.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com