Najpoznatiji roman popularne američke autorke Trejsi Ševalije svakako je „Devojka sa bisernom minđušom“ – ni pre ni posle književnica nije sasvim ponovila takav uspeh – ali je i „Plameni sjaj“ sasvim solidno delo koje se može čitati sa velikim zadovoljstvom.
Godine 1792. u London dolazi porodica Kelavej, predvođena jednostavnim zanatlijom, proizvođačem vindzorskih stolica. Porodica beži od tragedije koja ju je zadesila, gubitka jednog od sinova, i nada se da će joj bučni pretrpani London skrenuti misli. Njihov najmlađi sin, dvanaestogodišnji Džem, upoznaće devojčicu sličnih godina, Londonku Megi Baterfild, i lepo prijateljstvo će početi.
Njihovo prijateljstvo je lepo, i oboje štošta uče, kako jedno od drugog, tako i od čoveka koji je igrom slučaja Džemov komšija – pesnik, štampar i simpatizer potlačenih Vilijam Blejk. A vremena nisu nimalo povoljna. Sirotinja (u koju spadaju i Megi i Džem, Megi nešto više) živi, pa, tegobno i sirotinjski, a tenzija sve više raste zbog revolucije u Francuskoj. Puko preživljavanje je povremeno krajnje diskutabilno, a konstantno izbegavanje i emotivnih i fizičkih povreda jednostavno nemoguće. Život nije nežan ni prema kome, i na deci je da se snađu kako umeju, nekad uz pomoć starijih, a nekada i samo uz sopstvenu promućurnost i sazrevanje. Prizma kroz koju dvoje dece posmatra svet, njihov put od nevinosti ka iskustvu, poslužiće Vilijamu Blejku kao inspiracija za neka od njegovih najpoznatijih dela.
Događaji koje „Plameni sjaj“ opisuje dobrim su delom svakodnevica, ali svakodnevica Londona 1792. Ta svakodnevica je uverljivo oslikana (sa svim dobrim delovima, kao što su lepi porodični i prijateljski odnosi, ali i s mučninom života u kome postoje i pljačka i teški gubici i dečija prostitucija i silovanje i različiti oblici nasilja – nema gadno opisanih detalja, ali je jasno šta se dešava), likovi su takođe uverljivi (i glavni i sporedni), a to što se radnja prati kroz sazrevanje dvoje dece čitaoca dodatno emotivno uvlači.
Mada u romanu „Plameni sjaj“ ne postoji briljantan momenat poput onog u „Devojci sa bisernom minđušom“, kada je precizno uhvaćen sam trenutak stvaranja, shvatanje zašto jedno umetničko delo treba da izgleda baš tako i nikako drugačije, nema ni zanatskih grešaka ni suvoparnosti, pa je u pitanju knjiga koja se može pročitati sa velikim uživanjem.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com