Pronaći sve u jednoj osobi: sagovornika, druga, podstrek, inspiraciju, ostvariv je ideal, što pokazuju brojna prijateljstva umetnika koji su u jednom trenutku zajedno prevazilazili pojedinačna ograničenja i sujetu, te stvarali remek-dela. Ova tema podstakla je i Sebastijana Smija, umetničkog kritičara „Boston glouba” i dobitnika Pulicerove nagrade, da napiše knjigu „Umetnost rivalstva” (Profile Books) o četiri stvaralačka para koja čine: Mane i Dega, Pikaso i Matis, Džekson Polok i Vilem de Kuning, Lusijan Frojd i Frensis Bejkon.
Ove umetnike povezivali su prijateljstvo i divljenje, ali i zavist i ambicija, što je autora knjige podstaklo da se pozabavi i psihološkim mehanizmima ovih složenih ličnosti. Da bi postigli ono što jesu, svakome je bio potreban uticaj jednako ambicioznog „dvojnika”.
Svaku od umetničkih pripovesti Smi započinje nekim značajnim detaljem, da bi se vratio na stidljive početke prijateljstava, sve do konačnih zatišja. Susret Matisa i Pikasa desio se 1906. godine kada su kolekcionari Leo i Gertruda Stajn poveli Matisa i njegovu kćerku Margaretu da posete Pikasov studio u trošnoj bivšoj fabrici klavira. Matis je Pikasa smatrao skoro kao mlađeg brata, hrabreći ga, predstavljajući ga porodici i prijateljima. Polok i Vilem de Kuning upoznali su se jedne noći, početkom devetsto pedesetih godina, kada su popili piće u Grinič vilidžu. Uz piće, častili su se međusobno ironičnim komplimentima da su „najveći američki slikari”.
Priča o Degaovom portretu Manea i njegove žene Suzan, iz 1868/69. godine, najuzbudljiviji je momenat u prijateljstvu ova dva slikara zbog toga što je Mane nožem zasekao ovo platno. Možda je slika prikazivala previše: žena svira klavir leđima okrenuta mužu, on, pak, sedi previše ležerno, možda mašta o drugoj osobi… Kada je Dega kasnije posetio Maneov studio, video je da je slika nožem presečena preko lica naslikane Suzan. „Slika je nešto što zahteva podjednako lukavstvo, zlobu i porok kao i izvršenje zločina”, jednom je rekao Dega.
Smi pretpostavlja da je ova slika u stvari Manea podsetila na sramotu vezanu za vanbračno rođenje sina, kada je umetnik imao samo 19 godina. Dečak je zatim bio odgajan kao brat Maneove žene…
Krađom Frojdovog portreta njegovog bivšeg prijatelja iz Berlinskog muzeja, počinje priča o Lusijanu Frojdu i Bejkonu… Dega je sakupljao Maneova dela posle njegove smrti, a Frojd je Bejkonove dve muške figure sve do svoje smrti držao u kući.
Posle iznenadne smrti Džeksona Poloka, Vilem de Kuning zbližio se sa ljubavnicom pokojnog prijatelja, a još uvrnutiji je podatak da se preselio u kuću, preko puta groblja na kojem je Polok sahranjen…
„Umetnost rivalstva” knjiga je koja postavlja i pitanja o tome da li je Bejkon podstakao Frojda na čvršći izraz, ili da li je Polok svojim apstraktnim slikama (poznatim po nanosima boje, kao kapima) konačno inspirisao De Kuninga da shvati šta nedostaje njegovom delu.
Govoreći o „dvostrukim” umetničkim linijama istoričarka umetnosti Ljiljana Ćinkul podseća i na zajedničke slikarske seanse Van Goga i Gogena, zatim Braka i Pikasa, koji su radili zajedno i toliko se rukopisno približili estetici kubizma da je bilo teško odrediti njihovo pojedinačno autorstvo. Po njenim rečima, Pikaso je slikao Doru Mar, a ona je njega fotografisala, dok je u radu na muralima Dijegu Riveri pomagala njegova Frida Kalo.
– Rodčenko i drugi ruski avangardisti često su radili zajedno sa svojim partnerkama, umetnicama. Mostovi prijateljstva pod kojim se stvara umetnost partnera relativizuju tezu o sujeti, sebičnosti i opijenosti samim sobom. Takođe upečatljiv umetnički par na internacionalnoj sceni su i Gilbert i Džordž, objašnjava Ljiljana Ćinkul, vraćajući se duhovnim bratstvima naših umetnika, koji su problematizovali određeni fenomen i njegovu utemeljenost u kontekstu vremena.
– Tridesetih godina 20. veka na Fruškoj Gori zajedno su boravili Milenko Šerban, Petar Dobrović i Ivan Tabaković. Dobrović, dobar portretista, slikao je ovu dvojicu svojih prijatelja i kolega. Milan Konjović se družio sa Ivanom Radovićem i naslikao je Radovićev portret kako spava u hotelu. Profesionalna i partnerska relacija povezivala je i Bogdanku i Dejana Poznanovića, pionire konceptualne scene u Vojvodini. Olja Ivanjicki i Leonid Šejka radili su kod nas prve performanse u prirodi proglašavajući predmete u prirodi. Olga Vujadinović je pozvala prijatelje Radomira Damjanovića Damjana i Dušana Otaševića da, kao vid aproprijacije, svoju sliku uključe u njen rad. Marina Abramović i Ulaj, dubina i studioznost koncepta njihovih performansa, danas predstavljaju deo nove istorije umetnosti, primetila je Ljiljana Ćinkul, dodajući i to da u domaćoj umetničkoj praksi ima još primera kreativne saradnje zasnovane na afinitetu, energetskom balansu, emocijama i saradničkom poverenju:
– Kolji Milunoviću, vajaru i prijatelju, Jagoda Buić je poveravala drugi deo njenog kreativnog rada kao što je postavljanje njenih tapiserija-objekata u prostoru. Peđa Nešković je uživao poverenje Miće Popovića i ovo susedstvo na Starom sajmištu imalo je svoje kreativne dimenzije. U različitim prijateljsko-saradničkim procesima bili su i Sava Sandić i Toma Rosandić, Đura Radlović je realizovao projekte mozaika Stojana Ćelića, Doca Janković pripremao je i štampao Ćelićeve grafike. Petar Omčikus, otvoren i komunikativan, svakako je jedan od velikih majstora portreta 20. veka, a prijateljstvo sa Lazarom Trifunovićem, Vojom Đurićem ili Zdravkom Vučinićem sačuvano je u njihovim portretima…, zaključuje Ljiljana Ćinkul.
(Marina Vulićević, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com