SARAJEVO – Nemački reditelj Vim Venders ima emotivan odnos prema Sarajevu, izuzetno je ponosan na restaurisanu verziju svog filma „Hotel od milion dolara“, prikazanu premijerno na Sarajevo film festivalu, a između ostalog, smatra da je muzičar Nik Kejv „neverovatan umetnik“.
Vendersu je na otvaranju festivala uručeno počasno Srce Sarajeva za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti, a u ponedeljak je u Narodnom pozorištu u okviru programa „Masterklas“ u razgovoru sa posetiocima, rekao da mu je za odluku o snimanju nekog novog filma najbitnije mesto.
„Potrebno je malo više od ideja, jer ih možeš imati stotine, svaki dan, kad čitaš novine, hodaš Sarajevom… Ideje ne stvaraju filmove, po meni. Najbitnije je mesto. Ako mi se dopadne mesto mogu zamisliti da ispričam priču na tom mestu. Ali treba da se uklope mesto, likovi i priča“, rekao je Venders.
Upitan da li bi snimao film u Sarajevu, Venders je rekao da mu se „sviđa mnogo Sarajevo“, njegovi stanovnici, i da postoje „neki uglovi ulica“ gde bi se moglo zamisliti snimanje, ali da bi mu, i pored emotivnog odnosa prema gradu, ipak još bilo potrebno da se sa mestom ukrste i likovi i priča.
Venders se prisetio da je jednom hteo da snima u Cirihu, ali je nakon dvonedeljnog boravka odustao od toga, jer ga „grad nije dirnuo“, dok je za svoj treći film „The Scarlet Letter“ (1973) rekao da je bio „apsolutna katastrofa“, jer je umesto na istočnoj obali SAD zbog malog budžeta, sniman u „špageti vestern selu u Španiji“.
„Špageti vesterni nisu snimani u Italiji, već u bivšoj Jugoslaviji i mnogi u tom jednom selu u Španiji. To mi je bila jedina prilika da snimim film. Bužet je dozvolio da bar obojim selo u crno. Taj film je bio tako užasavajuće iskustvo da sam posle mislio da više neću praviti filmove“, rekao je nemački sineasta.
Venders je ipak odlučio da sebi da još jednu priliku kao filmskom stvaraocu, a kasnije je shvatio da mora raditi filmove pod svojim uslovima, tako što će biti sam sebi producent i snimaće scene hronološki, „što produkcijski menadžeri ne dozvoljavaju, jer finansijski nema smisla“.
„Naučio sam kako da produciram svoje filmove. Shvatio sam da samo ako kontrolišeš svoja sredstva, čak i ako ih imaš malo, možeš mnogo uraditi. Ako nemaš dovoljno novca, moraš ih zameniti idejama. Većinom kad sam radio sa manje bilo je bolje“, istakao je reditelj.
Venders je duhovito primetio da ponekad pomisli „sa užasom na filmove koji su mogli biti urađeni da je bilo više novca“, i poručio da „više novca nije bolje za tvoju maštu – moraš zameniti novac idejama“.
Venders je ocenio da je danas u filmskoj industriji „velika potražanja za spravama, ali i receptima kako se prave filmovi“, i da ga plaši kada vidi mlade sineaste „koji imaju prefabrikovane ideje kako se prave filmovi“.
„Moraš naučiti o piaru, prodaji, pičingu, o čemu nisam ništa znao do pre 10 godina“, rekao je Venders.
Ističe da mu je četvrto ostvarenje „Alice in the Cities“ (1974) drag film jer ga je tek on uobličio u filmskog stvaraoca, a sledi po značaju „Do kraja sveta“ (1990), kao njegov „najambiciozniji film“ i „propast“, jer su ga producenti primorali da šest časova skrati na dva i po, i „sve što je bilo zabavno, nestalo je“.
U okviru Sarajevo film festivala u nedelju je prikazana restaurisana verzija „Hotela od milion dolara“(2000), gde je gost festivala bio i pevač benda Ju tu (U2) Bono Voks, koji je bio odgovoran što je trikom privoleo Vendersa da snimi taj film.
„Divna je priča, koja ima puno veze sa mestom. Bono je sredinom osamdesetih snimio spot u Los Anđelesu, na krovu Hotela od milion dolara. Bono je bio vrlo impresioniran hotelom sa tim sjajnim imenom, koji je u suštini bio pakao – svratište za propalice, zaboravljene, beskućnike, narkomane…“, rekao je Venders.
Voks je napisao priču sa tim hotelom na umu i nekoliko godina kasnije pokazao je Vendersu pretvarajući se da treba rediteljev savet.
„Svidela mi se priča, pomogao sam malo oko scenarija, misleći da pomažem prijatelju. Razmišljali smo ko bi mogao režirati, sad kad imamo scenario. Onda sam shvatio da je to sve klopka. Bono se smeškao. Rekao je: ‘Mislim da ne trebamo više tražiti reditelja'“, nasmejao se Venders.
Reditelju se dopao Hotel od milion dolara kao „mesto, metafora i tajanstveni simbol veoma bogate Amerike“, jer je u toj četvrti dvadesetih bila smeštena filmska industrija, a potom je postalo stanište propalica.
„Bono je doprineo muzikom. Stvarno je predivan zapanjujuć saundtrek. Sada imamo restaurisan film. Bono je došao ponovo i proveli smo divno veče. Ponosan sam što sam mu pokazao film u novoj obliku, jer zvuči i izgleda bolje nego ikad“, naglasio je Venders.
U filmu „Nebo nad Berlinom“ (1987) Venders je krenuo sa idejom da nakon osam godina boravka u SAD snimi film o Berlinu, jer se „grad bolje čuva u fikciji nego u dokumentarcima“.
„Tražio sam priču, razgledao sam unaokolo, pričao sa mnogo ljudi, i svako drugo veče nastupao je Kejv. Bio je veliki andergraund junak u Berlinu. Film je morao imati scene koncerta Kejva“, rekao je Venders.
Postavši prijatelj sa Kejvom, sa kojim je sarađivao potom na još nekoliko filmova, Venders kaže da je Australijanac „neverovatan muzičar, koji je sve bolji i bolji“.
„Postaje Frenk Sinatra 21. veka, a ostaje iskren sebi. Poslednji njegovi koncerti su nešto najlepše što sam gledao“, ocenio je Venders.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com