"Uvek me je uzbuđivalo da zarobim pokret objektivom fotoaparata, pokret skakača ili "paradu" golmana, da zabeležim sićušni trenutak, delić sekunde u kojoj je telo ostalo da visi u vazduhu, prevazilazeći, ili bar nudeći ideju da prevazilazi neizbežnu silu zemljine teže…" – zapisuje Milija Belić u monografiji velikog formata sa bezmalo dve stotine strana, objašnjavajući kako je svet počeo da gleda "dvodimenzionalno" i kao kadar. Sanjajući o letenju, on, međutim, beleži mnogo više. I one fotografije koje bi nam pre neku deceniju ličile na ne naročito inventivne zapise sa ekskurzija, danas imaju dokumentacioni karakter. I, više od toga, protok vremena i krupne izmene od vremena mladosti koje pamte vršnjaci Milije Belića – dale su nov, neočekivani ton ovim fotografijama.
U njih se uselila seta za skromnim, možda i sirotinjskim vremenima, ali vremenima ideala, nadanja, ponosa i morala. Naivne radosti, kao prvi odlasci na more, ovde nisu više zapis za spomenar već priča o jednom drugačijem društvu. Ovaj "foto-roman" koji obuhvata period od 1964. do 1978. godine, nudi portrete i skice iz života seljaka, senovite enterijere gde na kuhinjskom stolu stoji postavljena skromna večera, učeničke izlete, nova naselja koja tek niču, stanove radnika; tu su i beleške sa putovanjau kojima Belić osvaja prostor, zapravo zahvata ga svojom fotografijom na sasvim nov, monumentalan način, putuje svetom, senzibilan posmatrač i stvaralac osećanja prirodnosti fotografisanih prizora.
Milija Belić ovom monografijom govori indirektno o mnogo složenijim pričama od onih koje nagoveštavaju godine u kojima su određene fotografije nastale.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com