„Dremljivi demon Dekster“ Džefa Lindsija bila je zabavna knjiga, ukoliko ste u stanju da roman iz vizure psihopate-serijskog ubice posmatrate kao zabavu (knjiga svakako nije bila edukativnog karaktera). Nastavak tog romana, „Domišljati dobrica Dekster“, još je zabavniji od prve knjige, i sa manje zanatskih grešaka.
Roman počinje relativno brzo nakon što se prethodni završio, i to veoma neraspoloženim Deksterom. Po profesiji forenzičar – stručnjak za krvave mrlje koje ostaju nakon zločina, Dekster je u slobodno vreme serijski ubica koji ubija serijske ubice i veoma je nesrećan. Uspešno je ubio i iseckao čoveka koji je silovao a zatim i ubijao dečake (govorimo o uzrastu nižih razreda osnovne), da bi ubrzo saznao da je pedofil-ubica imao i neku vrstu saučesnika, čoveka u crvenim kaubojkama koji ga je fotografisao sa dečacima. Bilo bi poželjno otarasiti se i tog saučesnika, kako zbog onoga u čemu je učestvovao, tako i zbog toga što bi mogao da alarmira da je pedofil nestao – poželjno, ali ne i izvodljivo, jer je Dekstera počeo da prati narednik Douks, jedini iz policijske stanice u kojoj Dekster radi koji oseća da nešto nije u redu sa tim naizgled šarmantnim laboratorijskim momkom. Mada bi Dester u principu mogao da se otarasi Douksa kao što ubija i serijske ubice, etički kod koji je usvojio od svog poočima Harija to mu ipak ne dopušta.
Umesto toga, Dekster pokušava da se pretvara da je potpuno običan momak koji ne radi ama baš ništa sumnjivo. Redovno posećuje svoju devojku Ritu (kojoj je drago što ga viđa češće nego ranije), igra se sa njenom decom i decom iz komšiluka, pije pivo dok sedi na Ritinom kauču (inače nikada nije pio) i čeka da Douksu dosadi da ga prati. I deprimirano se „crvlja“ od dosade, krajnje nezadovoljan što nema priliku da potraži saučesnika-fotografa koji voli da slika golišavu dečicu i poigra se s njim.
Stvari postaju znatno gore kad se u Majamiju pojavi novi serijski, pa, ne baš ubica. Naime, on svojim žrtvama odseče skoro sve delove tela, ostavivši im samo torzo i glavu (obrijanu, bez nosa, ušiju, očnih kapaka, usana i jezika). Žrtve „obradi“ preciznošću hirurga, pobrine se da se sve rane čisto zacele, kao i da tokom tog procesa žrtva u potpunosti izgubi razum, da ni fizički ni psihički više ni na koji način ne može da se oporavi. Ovakav postupak je odvratan i okrutan i samom Deksteru (nakon što se poigra sa svojim žrtvama, Dekster ih ubija, nikada mu na pamet nije palo da ih ostavi da pate). U grad stiže specijalni agent (znamo da se zove Kajl Čatski, ne i kakav je tačno agent – rečeno je da je bolje ne raspitivati se), inače Douksov kolega iz vojnih dana, kako bi se pozabavio ovim slučajem. Čatskiju pomaže Deksterova sestra Debora, koja se usput i zaljubi u njega (Debora je inače veoma posvećena policijskom poslu, srećna jer je promovisana u detektiva, i krajnje je teško zamisliti je zaljubljenu). Predvidljivo, ludi doktor Danko (nadimak zločinca koga traže) se dočepa i Čatskija, po kratkom postupku se otarasi Čatskijeve zamene, a na Deksteru, Debori i Douksu je da ludaka uhvate kako znaju i umeju – po mogućnosti, pre nego što i Čatski završi bez većeg dela tela i bez imalo razuma.
„Domišljati dobrica Dekster“ je roman koji se brzo čita, solidne je strukture, ispunjen mračnim humorom i likovima od kojih nijedan nije sasvim čitav – nisu svi psihopate-ubice, ali za svakoga biste mogli reći da mu/joj „fali neka daska u glavi“. Ujednačenije je napisan od prethodnog romana, nema iskakanja u stilu, dinamičan je taman onoliko koliko je potrebno. Dodatnu zabavu predstavlja sam Dekster kao narator – psihopata-ubica koji je zgađen dosadom porodičnog života, zgađen je novim ludakom-zločincem i konstantno se žali na to kako svi iskorišćavaju njegovu (Deksterovu) dobrotu (hoće on da pomogne svojoj sestri Debori da nađe otetog dečka, ali ne razume zašto ne može prvo da doručkuje). Kao i u „Dremljivom demonu Deksteru“, glavni lik ni ovde nije predstavljen kao simpatičan, niti su ubistva koja on čini etički opravdana – Dekster je montrum i ubica, i nikakvog tu opravdavanja ni veličanja lika i dela serijskog ubice nema. Zanimljivo je pratiti njegov način razmišljanja, ali ni u jednom trenutku ga ne opravdavate niti poželite ma koga nalik na Dekstera u svom životu.
Sve u svemu, „Domišljati dobrica Dekster“ je zanimljiv roman, dinamičan, pun mračnog humora i ne baš čitavih likova. Kraj je pomalo zbrzan i ne saznajemo šta je dalje bilo sa dva lika – ništa previše iritirajuće, zanatski napredak u odnosu na prvu knjigu je osetan. Ako volite ovakvu vrstu knjiga, „Domišljati dobrica Dekster“ pružiće vam nekoliko časova uživanja.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com