Prestižni američki magazin Njujorker osvrnuo se na ogromni trijumf Novaka Đokovića na US Openu, ali i neosporivu činjenicu da srpski teniser uopšte nije miljenik njujorške publike, poput Del Potra ili Federera.
U tekstu pod naslovom „Đoković u Njujorku nije najvoljeniji igrač, ali je najbolji“, autor je analizirao finalni meč, ali i vrlo nesportski odnos navijača na tribinama Artur Eš stadiona. Tekst prenosimo u celosti.
Novak Đoković vraća servise svojih protivnika u teren i to mnogo njih, više od bilo kog drugog tenisera na turu, kada igra dobro. On je najbolji riterner trenutno, verovatno i najbolji ikada. Njegovi riterni nisu predivni niti spektakularni, ali to ni treba da budu. On se retko kad i trudi da riterne pretvori u vinere. Ti njegovi udarci jednostavno – a nisu nimalo jednostavni – služe za neutralisanje poena. U snažnom tenisu kakav se igra danas, igrač na servisu uvek pokušava da prvim servisom pogodi ili as ili, češće, da odservira ne predubok udarac koji će mu biti vraćen na forhend. Jer forhend je udarac kojim većina igrača najjače i najtačnije pogađa i server odatle može iskontrolisati poen, što dalje znači da mu se otvara put za viner ili mogućnost da protivnika natera da trči i podlegne pritisku.
Đoković svojim riternima onemogućava da server preuzme kontrolu. On vraća loptu na sredinu terena ili na protivnikov bekend, i to duboko, skoro na osnovnu liniju. To se kod Đokovića naročito događa na drugi servis protivnika. Odatle, poen može osvojiti bilo ko.
U nedelju, u finalu US Opena, Đoković je igrao protiv Argentinca Huana Martina Del Potra, jednog od najboljih servera. Đoković je pobedio sa 3:0 u setovima, 6-3, 7-6 (4), 6-3, i tako osvojio treću titulu na Otvorenom prvenstvu Amerike i četrnaestu Grend slem titulu ukupno. Vratio je čak osamdeset procenata Del Potrovih servisa u teren i osvojio poene na preko pola protivnikovih drugih servisa. To je ono što je presudilo pobedu.
Neutralisanje servisa je mudrost. Ali ne preterano zanimljivo. To je metodski pristup i ponekad se dešava da oni koji baš i nisu ljubitelji belog sporta kažu: „Kako možeš da gledaš tenis?“. Muško finale, u većem svom delu, bilo je turobno, poput vremena koje je uticalo da krov na Artur Eš stadionu bude zatvoren. Bilo je previše razmena u kojima su igrači samo udarali lopticu i trudili se tek da je prebace preko mreže, naročito u onim neutralisanim poenima na servis Del Potra. Bilo je desetina neiznuđenih grešaka na obe strane, često, neočekivano, u tim dugim razmenama. Bilo je nekoliko neverovatnih poena. Del Potrova publika vikala je „Ole, ole, ole, ole, DEL-po, DEL-po“ posle skoro svakog poena. Delpo je miljenik publike u Njujorku, uprkos činjenici da je pobedio njihovog voljenog Rodžera Federea u finalu 2009. godine, ili možda baš zbog toga. On je nežni div, žestoko takmičarski nastrojen humanitarac, i opšte je poznato da obožava da se grli. I Đoković voli da grli protivnike, ali od njujorške publike nije dobio naklonost, bar u onih šest finala u kojima sam ga gledao uživo nije (a igrao je osam ukupno). Prihvatanje da, ali ljubav nikako. On je Ivan Lend ove dekade. Ali Lendla nikada nije bilo briga da ga publika voli.
I pored toga, Đoković je radio svoj posao, blokirajući navijanje publike koje je uticalo na greške na prvom servisu, i povike i podrugljive komentare tokom drugog servisa (a bilo je i gorih situacija: u finalu sa Federerom, tokom pauze zbog kiše, pijana masa je urlala poput huligana na utakmici). U osmom gemu prvog seta, na Del Potrov servis pri rezultatu 3-4, Đoković je imao brejk loptu na 40-0. Ja sam sedeo iza Krega O’Šenasija, koji je godinama pisao o teniskoj strategiji i nedavno je bio deo Đokovićevog stručnog štaba, prikupljajući podatke i vodeći računa o taktici. Oduševio ga Đokovićev ritern na brejk loptu i povikao je „Dublje, dublje, dublje“.
Đokovićev ‘najđokovićevski’ potez desio se u četrvtom gemu trećeg seta. U prethodnom setu Đoković je sa Del Potrom odigrao taj brejk i dobio set, ne samo odličnim riternima već šaljući loptice na protivnikov bekend kome sada nedostaje žestina i promena pravca kojom se nekad odlikovao, a kao posledica brojnih operacija na levom zglobu. U četvrtom gemu trećeg seta, Đoković je vratio težak i nizak drugi servis i izašao napred za volej viner i odbranio servis od skoro 205 km/h, započevši razmenu koja će mu na kraju doneti brejk loptu, da bi zatim Delpov servis, drugu brejk loptu, vratio protivniku u noge, nateravši ga tako da potvrči unazad i izvede iznuđeni, brzi forhend, koji je Đoković zatim vratio pre nego što je loptica pala na zemlju, postigavši tako viner. Iako će obojica kasnije u setu razmeniti još servis brejkova, meč je zapravo prelomljen baš tada. A ta tri sata igre, što je predugo za tri odigrana seta, činilo se da traju mnogo duže. Ali nije bilo drame, samo sveprisutni osećaj neizbežnosti. A Đoković upravo tako postiže ono što dobija.
Imao je zaista neverovatno leto. Osvojio je Vimbldon, a sada i US Open. Ima 14 grend slem titula, i izjednačio se sa Pitom Samprasom. Još jedan trofej ga deli da se pridruži Federeru i Nadalu u top tri tenisera sa najviše osvojenih gren slem titula – za slučaj da vam je potreban još koji dokaz da živimo u zlatnoj eri muškog tenisa. Kada sam u martu poslednji put gledao Đokovića na terenu, ispadao je u drugom kolu Indijan Velsa i to od kvalifikanta, lakat mu se oporavljao, a i te kako mu je nedostajalo samopouzdanja. Sada iz Nujorka odlazi kao treći najbolji teniser sveta, iza Nadala i Federera. Ali svaki od njih jasno zna, na svoj način, ko danas igra najbolji tenis. Oni Đokovićevi riterni označili su njegov povratak.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com