„Efekat Đoković” i novi teniski uzlet (foto)

  –  

Davno su se izjalovila nadanja da će „efekat Đoković” pomoći da Srbija preko noći prigrli tenis. Beogradski ATP turnir (2009–2012) ugasio se posle četiri sezone, a uspesi u Dejvisovom kupu, krunisani 2010, nisu napunili hale. Kada su glavnu scenu počeli da napuštaju heroji grupnog uzleta 2008–2011 – Ana Ivanović, Jelena Janković, Nenad Zimonjić, Janko Tipsarević i Viktor Troicki – za većinu ovdašnjih navijača postalo je nezanimljivo sve osim Đokovićevih prvih mesta.

Veliki preokret se desio za samo dva meseca ove sezone, tokom kojih su se uzlazne linije četvorice Đokovićevih pratilaca spojile u jednu, a grudvice u lavinu. Počelo je 24. februara, u Riju, kada je Laslo Đere, jedini osim Đokovića u našem tenisu, izborio pehar iz serije 500. I potom ceo svet tronuo pobedničkim govorom, zahvaljujući se preminulim roditeljima.

Sada se čini da je taj trenutak, u kojem je pobeda dobila viši smisao od sportskog, naglo uzdigao ne samo Lasla iz Sente, nego i sve naše iz senke. Ako može on, posle takvih životnih udaraca, zašto ne bi i oni. I krenulo je, kao na filmu.

Đere je naredne sedmice dodao još tri pobede na prethodnih pet, za drugo ATP polufinale u karijeri, ovog puta u Sao Paulu. Idućeg ponedeljka, 4. marta, našao se na startu Indijan Velsa, gde je počeo pobedom, a zatim predao štafetu još mlađem od sebe Miomiru Kecmanoviću. Devetnaestogodišnji Beograđanin ga je savladao u drugom kolu i, kao „srećni gubitnik”, stigao do četvrtfinala mastersa, daleko najboljeg rezultata u karijeri.

Uspesi naših tenisera su odjednom postali frontalni. Prvi put je Srbija dobila petoricu u drugom kolu mastersa, prvi put četvoricu u trećem. I još nešto – Đokovićeve poraze je imao ko da nadoknadi. Kada je glavni favorit u trećem kolu neočekivano izgubio od Kolšrajbera, dalje su nastavili Filip Krajinović – do osmine finala, a Kecmanović do četvrtfinala.

Odmah posle Indijan Velsa, 18. marta je počeo masters u Majamiju. Đere je ispravno odlučio da uzme predah, ostala četvorica su stigla do drugog kola, a trojica do trećeg. Ponovo je Đoković podbacio, sa samo dve pobede, koliko su imali i Krajinović i Lajović. Njihove pobede bile su vrednije, posebno Krajinovića nad Vavrinkom i Lajovića protiv Nišikorija.

Da srpski tenis više ne čini samo Đoković, potvrdilo se u Monte Karlu, na prvom mastersu u sezoni šljake, od 15. aprila. Kada se očekivao srpski derbi u polufinalu, Đoković je izgubio od Medvedeva, a Lajović ga osvetio i došao do prvog ATP finala u karijeri.

U Budimpešti je upravo završen turnir serije 250, na kojem je Krajinović igrao drugo ATP finale u karijeri, a Đere svoje treće polufinale. Činjenica da se petorica naših smenjuju u završnicama različitih turnira – kao nikada ranije – razbudila je medijsko interesovanje za kolektivni uzlet iza kojeg mora da postoji dublji razlog.

Od juče su trojica naših na novim ličnim rekordima na zvaničnoj ATP listi. Lajović je prvi put 23, Đere 29, a Kecmanović 84. Krajinovićevo 77. mesto je znatno niže od prošlogodišnjeg 26, ali je za 28 mesta više od prošlonedeljnog 105. U odnosu na početak 2019, njih četvorica su za ova četiri meseca zajedno napredovala više od 150 mesta!

Impresivan je i pogled na tabelu ovogodišnjih rezultata („trka za London”), gde imamo trojicu među 20 najboljih na svetu, četvoricu među 32 i petoricu među 66. Ni to nismo do sada imali.

Ništa se nije desilo preko noći, iako sada izgleda tako. Prvi grupni prodor bio je u drugoj polovini 2017, kada su Krajinović i Đere, pobeđujući na čelendžerima, ušli u prvih 100. Prvi džinovski skok bilo je finale Krajinovića na mastersu u Parizu 2017. Od 294. mesta sredinom maja i razmišljanja o kraju karijere, pola godine kasnije bio je 33. Lajović je krajem prošle sezone prvi put ušao među najboljih 50, a Kecmanović se u isto vreme ustalio među prvih 150.

Desilo se u međuvremenu nešto poput generacijske i nacionalne empatije: ako može moj drug da izađe iz senke, mogu i ja. Dušan Lajović je to objasnio pričom kako se ranije u svlačionici osećao kao stranac, a sada svuda čuje naš jezik.

Sva je prilika da Novak Đoković danas predvodi i nadahnjuje novu generaciju, drugačiju od one sa Tipsarevićem i Troickim, koja je tek utirala put ka vrhu. Oni su do sada bili „zlatni”, ovi mogu i da ih zasene. Đoković je spona i uzor koji ih povezuje. Ako njegov talenat nije mogao da se kopira, može njegova posvećenost. Današnja ekipa Đokovićevih pratilaca je skromnija i možda sporija u usponu, ali već ima rezultate koje prethodnici nisu imali.

Krajinović (27) i Lajović (28) stigli su do finala mastersa, a Đere (23) do titule iz serije 500. To su tri rezultata koja nisu imali ni Tipsarević ni Troicki, iako je prvi stigao do osmog mesta na svetskoj listi, a drugi do 12. Kecmanović još nije opravdao srećni uzlet u Indijan Velsu, ali nekada najbolji junior sveta ima najviše vremena da iskoristi ovaj iskorak kolektivne svesti i kolektivnih rezultata.

Za sve njih je sreća da „efekat Đoković” i dalje traje, ali pohvala njihovim rezultatima je i pohvala najboljem teniseru sveta. Tek kada se sagleda koliko je teško osvajati titule nižeg ranga može da se proceni vrednost pehara koje od svih naših tenisera ima samo Đoković. I to: 15 grend slem titula, pet završnih godišnjih turnira, 32 mastersa…

(Marjan Kovačević, „Politika“)

Pratite Krstaricu na www.krstarica.com