Do sada kod nas nije bio običaj da se u vaterpolu priređuju oproštajne utakmice, mada smo imali velike igrače i moćne timove. Večeras (18), na Tašmajdanu, ta počast biće ukazana Živku Gociću i Slobodanu Nikiću. Na utakmici protiv Tima sveta (prihod je namenjen za lečenje petogodišnjeg Andreja Petrovića od cerebralne paralize) poslednji put igraće za reprezentaciju Srbije.
Kada se nabrajaju imena naših asova kroz istoriju njih dvojica verovatno neće biti prvi spomenuti, ali bez njih je nezamisliva najuspešnija generacija ne samo u našem vaterpolu, nego i u svetu.
Iz nekog drugog sporta može i da se nađe neko ko bi joj se stavio uz rame, ali niko ne može da bude iznad nje po dostignućima.
I vrapci na grani, što se kaže, znaju da su svi trofeji koji postoje na svetu u ovom trenutku u rukama naše vaterpolo reprezentacije. Iz tima koji je osvojio sve danas zvanično i svečano odlaze prva dvojica. Gocić kao kapiten te ekipe, Nikić kao sportista s najviše medalja.
Obojica su ponikla u Partizanu. Zajedničko im je i što su igrali u Nišu. Gocića, rođenog u Beogradu, 22. avgusta 1982, put profesionalnog vaterpoliste je vodio u Ortiđu (Italija), Dinamo (Rusija), ponovo među „crno-bele”, pa u Latinu (Italija) i sada je već duže u Solnoku (Mađarska).
Nikić (Zrenjanin, 25. januar 1983) igrao je još za Jadran (Crna Gora, tada još u zajedničkoj državi sa Srbijom), Olimpijakos (Grčka), Pro Reko (Italija), Kamolji (Italija) i Galatasaraj (Turska), a u ovoj sezoni je u OSC-u (Mađarska).
Obojica su ono o čemu su maštali u vaterpolu počeli da ostvaruju 2003. Tada je u Kranju, u utakmici opasnoj po život zbog divljanja hrvatskih huligana koji nisu mogli da podnesu poraz u finalu, naša reprezentacija potvrdila da je najbolja u Evropi. I zbirka medalja se potom sve više uvećavala dok konačno nije zasijala i ona najdragocenija – olimpijsko zlato u Riju ovog leta.
Njih dvojica imaju 55 medalja – Nikić 29, a Gocić 26. Zato bi bilo predugačko da se sve navedu, a osvajali su trofeje i s klubovima.
Ali, na nešto drugo neizostavno treba da se ukaže. U njihovoj karijeri nema mrlje. Deceniju i po (kada se uzme u obzir i juniorski staž) na velikoj sceni oni su prva vera, potonja nevera.
Nikić je kao centar premostio razdoblje u kojem nam je takav igrač nedostajao. Gocićevo mesto je oduvek bilo tamo gde je naš bedem morao da bude najtvrđi. Ali, snalazili su se oni odlično i u drugim ulogama. I u plivalištu, i van njega.
Zbog sveta toga ovo je prilika da im se pored zbogom kaže i hvala.
(Ivan Cvetković, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com