Janik Noa, teniska legenda. Selektor francuskih „musketara“, s kojima će Srbija ukrstiti rekete u polufinalu Dejvis kupa sledećeg vikenda u Lilu, „muštra“ ovih dana na terenima Rolan Garosa svoje izabranike pred predstojeće duele. Pršti šljaka satima, niko se ne štedi.
– Ne igra se svakoga dana polufinale Dejvis kupa. Veoma poštujemo to što smo dovde došli. Pred nama je duel od velikog značaja, koji igramo kod kuće. Igrači su imali vremena da se odmore posle Ju-Es opena i sada pokušavamo da se pripremimo što je bolje moguće – kaže Noa, koji je odvojio vreme za ekskluzivni intervju „Novostima“.
Jeste li već smislili pobedničku taktiku protiv Srba?
– Kada bi takva taktika, koja omogućava sigurnu pobedu, postojala, za nju bi se već sigurno znalo. Jedino šta možemo da uradimo jeste da svaki trening bude maksimalno kvalitetan, da bismo, kada dođu mečevi, mogli da damo sto odsto od sebe.
Već su vas unapred proglasili pobednicima?
– Istina je da smo favoriti. Svima su poznati razlozi zbog kojih imamo prednost. Ali dobro se zna da je u sportu jedno biti favorit, a nešto sasvim drugo dobiti meč. Kao protivinke ćemo imati ekipu koja nema šta da izgubi. A u Dejvis kupu to ima veliku važnost.
Srbija, znači, ima šansu?
– Kad god se izađe na teren, šansa uvek postoji.
Kakvo polufinale očekujete?
– U Dejvis kupu je najvažnije odmah se adaptirati protivniku i uslovima. Možemo da pokušamo da predvidimo različite situacije, ali važno je kako će sve zaista izgledati na terenu. Očekujem meč kakav priliči favoritu. Publika može da bude malo nestrpljiva, a to može da podstakne protivničku ekipu. Naš cilj je da se pripremimo za svaki mogući scenario.
Kako gledate na to što neće igrati čak tri najbolja srpska igrača?
– Slična situacija nas je pratila tokom cele sezone. Igrali smo protiv ekipa koje su bile jake koliko i mi, ponekad i malo jače, ali svaki put su nastupale oslabljene. Ima i naših igrača koji su otkazali, ali razlika je u tome što je naša grupa velika. To znači da čak i kada imamo dva, pa i tri povređena tenisera, i dalje možemo da računamo na konkurentnu ekipu. To je, na neki način, snaga našeg tima. Nemamo tenisera u top 10, ali ih imamo četiri u top 30.
Da li je ovo dobra prilika za revanš zbog poraza u beogradskom finalu?
– Ne gledamo tako na predstojeći susret. Nema revanša. Godine su prošle, igrači su se promenili. Bili smo u Beogradu i izgubili smo. Sada idemo u Lil i nastojaćemo da pobedimo.
Laknulo vam je kada ste saznali da Đoković neće moći da igra?
– U odnosu na susret, da, jer nećemo za protivnika imati jednog od najboljih igrača na svetu. Ali nije mi laknulo kada je reč o igri. Jer, Đoković je važan za tenis. Jedini je od najboljih koji je odlučio da podrži Dejvis kup. S te strane, šteta je što ne igra.
Šta mislite o izazovima kroz koje Đoković trenutno prolazi?
– To je život tenisera. Kada ide sa turnira na turnir i pobeđuje, zaboravljamo da iza svega stoji ljudsko biće. Čovek prolazi kroz različite trenutke u životu, prioriteti mogu da se promene. Ne poznajem ga dovoljno da bih odgovorio preciznije.
A šta mislite o njemu?
– Svi znaju šta je postigao kao igrač. Imao sam priliku da ga ponekad sretnem i posmatram. Kad šampion poštuje skupljače loptica, mora da je dobar čovek. A on je takav.
Da li je tačno da ste jednom izjavili kako biste, da imate fizičku snagu iz vremena kada ste igrali, Novaka pobedili u tri seta sa 6:0?
Neverovatno je kako su promenili smisao onoga što sam izjavio. A rekao sam upravo suprotno. Pre nekoliko godina su mi postavili pitanje šta bih uradio protiv Đokovića. Rekao sam da, kada bih bio na svom najboljem nivou, protiv njega ne bih osvojio ni gem! Ne vidim kako bih dobio taj gem s tenisom od pre trideset godina. Ranije, kada biste servirali drvenim reketom 200 na sat, napravili biste čudo. Ko bi to u ono vreme uspeo, bio bi to odmah as. A sada se iz drugog servisa postiže ta brzina.
Kako objasniti fenomen sportista sa toliko talenata i uspeha iz Srbije i bivše Jugoslavije, i uopšte iz malih zemalja?
– Željom da se živi i preživi. Strast za pobedom je volja da se postoji. Ta želja je jača ako smo prethodno prošli kroz patnju. Zbog toga možda i postoji nekakva pravda u životu. Jer, patiti, na kraju, ponekad donosi i prednost.
I Francuska ima veliki broj talenta, ulaže ogromna sredstva u tenis, ali posle vas, još od 1983. godine, nikako da neko vaš osvoji Rolan Garos.
– Prilično je lako naučiti igrača da servira, odigra bekhend ili forhend, ali je mnogo teže usaditi mu mentalitet. Generalno, imamo komfor. Kad ne pobediš tri godine, nije strašno. Ali kada ne pobediš dvadeset godina, to bih nazvao kulturom poraza. Osećaj da postoji nešto neizbežno zbog čega ćemo na kraju izgubiti. Isto kao što smo, obrnuto, sigurni da će u odsudnom trenutku Majkl Džordan biti najbolji. Običan igrač, ne samo Francuz, već bilo koji, biće u tim trenucima prosečan.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com