Jugoslavija je prvi „Drim tim“

Novinar američkog magazina „Rolingston“ Tom Hokins u tekstu u kojem je analizirao razvoj svetske košarke u poslednjih 25 godina ocenio je da je reprezentacija nekadašnje SFRJ prvi savršeni tim koji je presudno uticao na razvoj ovog sporta.

„Istorija velikog tima Jugoslavije u kasnim 80-im i ranim 90-im godinama prošlog veka i način na koji se on raspao, odlično je dokumentovana u filmu „Jednom braća“, vidi se na koji način su se dezintegrisali jugoslovenski igrači koji su nekada bili bliski prijatelji, posebno srpska zvezda Vlade Divac i dinamični hrvatski bek Dražen Petrović. Košarkaška zaostavština te selekcije ipak je ostala nedovoljno dokumentovana, jer je to verovatno najuticajniji tim u poslednjih 25 godina na svetu. Zaboravite na Džordanove Bulse, na Sparse, na bilo koji Lebronov tim ili na Voriorse: Jugoslavija je napravila modernu igru onakvom kakvom je danas vidimo“, navodi se u tekstu.

Autor istice da je „košarka fascinantna jer je ona nešto između individualnog i timskog sporta“.

„U fudbalu postoji 11 igrača na terenu i čak ni najbolji na svetu ne mogu sami da nose ceo tim, što se može videti u primerima Lionela Mesija i Kristijana Ronalda kada igraju za reprezentaciju. Individualni sprot kao što je tenis je potpuna suprotnost – pobeda i poraz zavise samo od jedne osobe, a teniski mečevi na najvišem nivou se igraju u glavama tenisera isto onoliko koliko se igraju i na terenu. Košarka je negde između, nešto između inditivdualizma i kolektivizma. Pet igrača na terenu je dovoljno da pokrene timsku igru, a opet jedan igrač može da ima ogroman uticaj na utakmicu ili sezonu. Džordan ne može baš da osvoji titulu sam, ali može da dođe blizu. Ipak,čak i zvezdi kao što je Džordan neophodni su igrači kao što su Pipen i Kukoč, koji je igrao za neke jugoslovenske timove“.

Kako se navodi, oduvek je psotojala fundamentalna filozofska razlika između Evropske i američke košarke.

https://www.youtube.com/watch?v=LroudNUWGro

„Prioriteti evropske košarke uvek su bili timski rad i marljivost, a američka košarka se svodila na individualnost i zabavu. Evropska košarka počiva na osnovama, a američka ističe atleticizam i sirov talenat. Evropska košarka je o suzdržavanju, a američka o isticanju. To je kada se postavi pojednostavljeno, naravno, ali je korisno kako bi se razumela dva pristupa igri“.

„Američki tim iz 1992. godine je bio ultimativni progres američke košarke, zaigrali su najveći igrači koji su ikada igrali. Njihova individualna briljantnost je bila tolika da se hemija unutar ekipe nije ni dovodila u pitanje. Sa druge strane, Jugoslavija je takođe imala briljantne individualce – Petrović je bio potencijalni NBA superstar, eksplozivni strelac i šuter čija karijera je tragično okončana saobraćajnom nesrećom 1993. godine, dok je Kukoč bio jedinstveni svestrani igrač koji je mogao da napada i brani svih pet pozicija. Tu je bio i Divac koji je promenio ulogu centra u ekipi i radeći to imao je možda i najdirektniji uticaj na NBA ako se u obzir uzme njegov boravak u Sakramentu“.

Hokins ocenjuje da je jugoslovenski tim bio savršen.

„Pogledajte neku od utakmica Jugoslavije sa Svetskog prvenstva 1990. godine koje su osvojili lako i ubedljivo. Deluje kao da gledate staru kasetu utakmice Voriorsa. Golden Stejt se svakako oslanja na individualnu briljantnost svojih zvezda, ali još više se oslanja na način na koji igraju zajedno, tečno kao tim. Jugosloveni su radili isto. U napadu se lopta kretala neverovatno brzo, u odbrani su rotirali efektno. Njihova mogućnost da „uguše“ protivnika nije zavisila od toga da li će biti jači ili brži, zavisila je od discipline i međusobnog poverenja“.

Za kraj, autor se zapitao šta bi bilo da je jugoslovenski tim u kompletnom sastavu došao na Olimpijske igre u Barselonu.

„Šta da su Jugosloveni ostali zajedno na još jednom turniru? Hrvatska, koja je u petroci imala Kukoča i Petrovića, uzela je srebro i pružila je kakav takav otpor Drim timu. Nikada nećemo znati, ali za mene je najveća tragedija nije što nismo videli duel najvećih nacionalnih timova generacije, već što nikada nismo videli najveće eksponente američkog i Evropskog pristupa košarkaškoj filozofiji. Ipak, sa druge strane, možda taj duel i nije bio potreban, jer kako je izgledao razvoj u narednih 25 godina, sve više izgleda da su Evropljani izašli kao pobednici“, zaključio je Hokins.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu na www.krstarica.com