Protekli sportski vikend obeležili su fudbaleri i košarkaši Partizana, na utakmicama u Beogradu, noseći majice sa likom Aleksandra Stankovića, vođe jedne od grupa njihovih vatrenih navijača koji je ubijen u četvrtak na mafijaški način. Iako su fudbaleri „crno-belih” u subotu naišli na osudu javnosti, zbog postupka kojim su odali počast osobi koja je osuđena na pet godina i deset meseci zatvora zbog trgovine drogom i držanja oružja, dan kasnije na košarci otišlo se i dalje od majica. Košarkaški klub Partizan je utakmicu sa Olimpijom počeo minutom ćutanja.
Veliki deo od 5.000 gledalaca je bučno negodovao, posle čega je usledila reakcija iz jezgra vatrenih navijača, odakle je njih desetak prešlo na jednu od tribina sa kojih se čulo „ua” tokom minute ćutanja. Pre nego što su oni stigli i počeli da skandiraju Stankovićevo ime, nekoliko stotina ljudi je odatle pobeglo.
Fudbaleri su pričali kako su im majice „doneli u svlačionicu”, a novinarski zahtevi portparolu Fudbalskog kluba Partizan da se dobije objašnjenje od čelnika u Humskoj, ostali su bez rezultata. Posle utakmice u nedelju, pre nego što je počeo sa duhovitim odgovorima na nevažne teme, trener Partizanovih košarkaša nije imao ništa da kaže na pitanje zašto su njegovi igrači nosili majice, koje su nosili nekoliko minuta na zagrevanju.
Na kraju, onim navijačima Partizana koji smatraju da su se dva najvažnija kluba iz sportskog društva „crno-belih” samoponizili, kao retko kad za 71 godinu, odajući poslednju poštu kakvu nisu dobile stotine njihovih heroja sa terena, ostalo je samo da to izraze na društvenim mrežama i ispod tekstova na medijskim prezentacijama na Internetu. Tamo su se mnogi i zapitali da li bi trebalo da nastave da odlaze, pre svega, na košarkaške mečeve, imajući u vidu i da je ove godine u dvorani već bilo opasno na utakmici sa Cedevitom, kada se skandiralo protiv premijera Srbije, što se nije dopalo najvatrenijim „grobarima”.
Od Partizanovih sportista naravno nije ni moglo da se očekuje da će odbiti da nose majice, za koje je od početka malo ko sumnjao da su dostavljene od navijačkih vođa, a ako se osvrne na još jedan ovogodišnji izliv nasilja od huligana sa tribine, kada je prebijeno obezbeđenje generalnog direktora FK Partizan, bilo bi iznenađenje da su se suprostavili iz klupskih rukovodstava. Ako uopšte imaju nešto protiv, pošto su se kao klub oprostili i putem čitulje.
Nošenje majica sa likom pokojnog dilera droge, na sportskim manifestacijama, od onih koji bi među prvima trebalo da budu davaoci pozitivnih primera za društvo, nesumnjivo je, pored ostalog, veliko uznemiravanje javnosti koje ne bi smelo da se toleriše. Na potezu može da bude, na primer, i sponzor Partizanovih fudbalera i košarkaša MTS, i odredi se prema nošenju spornih majica preko opreme sa njihovim znakom.
U svakom slučaju, od minulog događaja je još važnije pitanje zašto je Stanković bio na slobodi godinama nakon što je trebalo da se nađe u zatvoru: presuda je postala pravnosnažna odlukom Apelacionog suda iz februara 2013. a izvršna u maju 2014. Da nije odlagano odsluženje kazne (iz zdravstvenih razloga?) možda ne bi bilo „slučaja majice”.
Sva pitanja dakako vode na adresu onih koji upravljaju državom, u kojoj je moguće i da generalni sekretar Vlade mesecima „nije imao komentar” na salve optužbi iz Partizanovog fudbalskog kluba da radi protiv njega. Ovako, sa svakim novim skandalom u sportu, sve je veća dilema ne da li država ne može, nego da li želi da zavede red. Šta god nosioci vlasti pričali o navodnom nemanju snage za privatizaciju klubova itd. Kako stvari stoje, ne samo da je pitanje da li bi trebalo mešati politiku i sport ovde postalo pluskvamperfekat, nego je sve izvesnije da bi, na prvom mestu naš fudbal, pre svega trebalo posmatrati kao medij pomoću kojeg se utiče na društvene tokove.
Sada je već očigledno da je Partizanov fudbalsko-košarkaški sistem postao generator negativne atmosfere, koja se iznova širi i na neuspešnim sednicama Skupštine fudbalskog kluba na kojima delegati iz redova navijačkih grupa ne izazivaju incidente. A Partizanove majice sa porukama koje mogu da zasmetaju velikom broju ljudi, trebalo je da se nađu na udaru i „crno-bele” javnosti još pre godinu i po, kada su tadašnji trener i kapiten košarkaškog tima na pres-konferenciju pred drugu utakmicu finala plej-ofa sa Crvenom zvezdom došli noseći na grudima natpis „Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima”…
(Goran Kovačević, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com