U fenomenalnom intervjuu za britanski “Telegraf”, Aleksandar Mitrović odgovarao je na pitanja o tome čime bi se bavio da nije fudbaler, o istoriji naše zemlje, ali i zašto je još kao dečak zavoleo Njukasl.
– Nešto najlepše u Njukaslu je što navijači ne traže uvek od tebe pobedu, ali traže da ostaviš srce na terenu. U svakom meču. Navijači to poštuju. To je takođe srpski način. Mi u Srbiji tako prilazimo životu i sportu uopšte. Jesmo mala zemlja, ali borimo se do kraja za ono što želimo. To je do istorije naše zemlje i mentaliteta naših ljudi. Mali smo, ali jaki – poručio je Mitrović za Telegraf.
Novinara britanskog lista zanimalo je s kakvim stavom Mitar izlazi na teren.
– Možda deluje kao da nisam normalan na terenu, ali u suštini, ja sam porodičan čovek. Radim stvari koje svi rade. Sećam se, kada god sam igrao FIFA sa bratom, ako izgubim dođe mi da ga udarim. Ne volim da gubim i to je to. Pazite, otac mi je jednom rekao da imam previše adrenalina, da ću da postanem kriminalac ili kik bokser. Kao mali sam uvek imao viška energije. Težak za roditelje. Takav je isti sada i moj sin. Majka mi je govorila da ću videti to tek kada postanem otac.
Mitrović ne krije koliko voli Njukasl. Njegov odnos sa navijačima je fenomenalan, kao da je dete kluba.
– Oduvek mi je Njukasl bio omiljeni klub, verujte. Pratim ga dugo, još kad sam bio mali. Drugi su voleli Mančester junajted ili Barselonu, a ja Njukasl! Igrao je tada protiv mog Partizana, i prosto mi se dopao. Odmah sam, čak i preko TV-a, osetio tu strast kod navijača i igrača, a pritom su dresovi crno-bele boje, kao i kod Partizana. Zaljubio sam se na prvi pogled. Sada je Njukasl moja kuća, moj klub. Mogao bih da ostanem ovde 15 godina, ako treba i da završim karijeru. Zaista sam srećan, kao i moja supruga i moj sin Luka. Želim da odrsate kao mali Džordijevac – poručio je srpski reprezentativac.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com