Nemanja Vidić, jedan od najboljih srpskih defanzivaca svih vremena, otkrio kako je smrt bliskog prijatelja uticala na njegovu profesionalnu karijeru.
Vidić, koji je tokom karijere osvojio 18 trofeja, u intervjuu za ESPN govorio je o periodu u Mančester junajtedu, velikim utakmicama i protivnicima, ali i o Crvenoj zvezdi i bliskom prijatelju Vladimiru Dimitrijeviću koji je preminuo.
35-godišnji Užičanin je crveno-dres nosio od 2000. do 2004. godine i osvojio duplu krunu.
“Imao sam 10 godina, jasno se sećam. Mogao sam da navedem ceo Zvezdin tim jer je fudbal bio moj život. Grad u kojem sam rođen udaljen je 200 kilometara od Beograda, ali u njemu ima mnogo navijača Crvene zvezde i Partizana. Bio mi je san da zaigram za ‘crveno-bele’ i obožavao sam napadače poput Darka Pančeva, Roberta Prosinečkog, Dejana Savićevića i Vladimira Jugovića. Zvezda je otišla u Minhen i pobedila Bajern sa 2:1, kakav je to meč bio. Kod kuće su igrali nerešeno 2:2 – snimio sam tu utakmicu i gledao je mnogo put, moj otac je ludeo jer nije mogao da gleda filmove. Potom je usledilo finale sa Olimpikom iz Marseja, Zvezda nije igrala dobro, ali je osvojila titulu i postala šampion Evrope. Sada to ne može da se dogodi u srpskom fudbalu. Trenutno je ogroman uspeh kada se neko plasira u Ligu šampiona. Ipak, Srbija i dalje izbacuje izuzetne fudbalere”, rekao je Vidić.
Bio je kapiten ‘crveno-belih’, a više puta tokom karijere isticao je da mu je najveću radost doneo pogodak u 118. ‘večitom derbiju’ protiv Partizana.
“To je bio san koji sam ostvario sa 21 godinom. Igrao sam četiri dobre godine u Crvenoj zvezdi, postigao sam pobedonosni pogodak u derbiju sa Partizanom u gostima. Želeo sam da otrčim i skočim među naše navijače, ali su oni bili na suprotnoj strani stadiona”, otkrio je.
Ipak, najteži, ali i najznačajniji trenutak u životu dogodio mu se u mladosti, kada je ostao bez najboljeg prijatelja Vladimira Dimitrijevića.
“Moj prijatelj Vladimir Dimitrijević je preminuo neposredno pre toga i ja sam nosio njegovu majicu ispod dresa. Zajedno smo stigli u Zvezdu sa 15 godina, a on je umro od srčanog udara na treningu kada je imao 20. Video sam da dolaze ambulantna kola i otišao sam u bolnicu sa njim. Bili smo nerazdvojni, veoma bliski prijatelji, kao braća koja su otišla od kuće. Imali smo iste snove, a onda je on umro. I dalje sam u kontaktu sa njegovim roditeljima, ponosni su na svog sina. Bio je dobra osoba i odličan fudbaler. Imao je otprilike isti talenat kao ja i budućnost je bila pred njim”.
Usledio je odlazak u Spartak iz Moskve što je, ispostaviće se, bio pravi korak u karijeri defanzivca iz Užica.
“Bio mi je potreban novi izazov, želeo sam da napredujem. Imao sam šanse da odem u Italiju, ali Crvena zvezda nije prihvatila ponudu. Ruska liga je bila jača od Srpske lige i to je bio korak napred. Srbija i Rusija imaju snažne kulturne veze, bilo je mnogo naših igrača koji su mi pomogli da se priviknem. Igrao sam godinu i po dana, bilo je to baš ono što mi je trebalo i sigurno je bolje nego da sam odmah otišao u Englesku”.
Tada mu je prišao Liverpul, malo je falilo da obuče dres najvećeg Junajtedovog rivala, ali je ser Aleks Ferguson bio brži i “zgrabio” reprezentativca Srbije.
“Da, razmenio sam nekoliko reči na engleskom sa Rafom Benitesom – ‘Zdravo, kako si?’ i ‘hvala’, ali je moja supruga mnogo bolje znala engleski jezik i razgovarala je sa Liverpulom. Bili su zainteresovani za mene već nekoliko nedelja. U međuvremenu, Mančester junajted je došao po mene, morao sam da biram između ta dva kluba. Ferguson me je pozvao i moj prijatelj je razgovarao sa njim. Jedini put je Fergi tada pričao sa mnom veoma sporo. Razumeo sam nekoliko reči. Kazao mi je da mu se dopadam kao igrač, gde me je gledao i gde želi da igram. Bio je precizan i jasan, Junajted je brzo reagovao i sve je bilo gotovo za tri dana. Fergi me je pokupio iz hotela i stigao sam u Mančester gde me je odveo u Radison, mesto gde su boravili igrači. Seo sam za sto sa Luisom Sahom, Kristijanom Ronaldom i Mikelom Silvestreom. Bili su fini, ali sam se ja mučio na početku boravka u Junajtedu”.
Tada je shvatio da mora da bude fizički maksimalno spreman kako bi odgovorio na zahteve Premijer lige, koja je u tim trenucima bila daleko ispred ostalih.
“Uvek sam govorio da mi je žao, ako bih udario igrača. Nikada nisam želeo da povredim nekoga, samo sam igrao svoju igru, čak i na treningu. Nisam želeo da neko postigne gol pored mene, pa zato nisam bio baš blag. Takođe, morao sam da se suočavam sa igračima koji su bili toliko brzi. Nekada bih ih i promašio. Ronaldo je bio mnogo brz, Runi takođe dok je bio mlad. Luis Saha je imao brze noge, a Rajan Gigs neuhvatljiv na kratkim distancama. Morao sam da ih zaustavim i zato smo trenirali veoma naporno. To mi je pomoglo da napredujem. Ali i ti igrači su znali da me neće proći tako lako. Lopta može da prođe pored mene, ali igrač ne”.
Beskompromisni pristup svakom treningu i svakoj utakmici brzo su prepoznali navijači čiji je heroj postao. Osvojio je sa ‘Crvenim đavolima’ sve što se moglo osvojiti, kasnije postao kapiten, a već dugo mu pevaju čuvenu pesmu “Nemanja, he comes from Serbia, he’ll fu**ing murder ya’!“
“Mnogo mi se dopada ta pesma. Ne vređa me, već pokazuje da navijači poštuju ono što sam radio. Nisam znao da je za mene kada su je prvi put pevali, bio sam toliko koncentrisan na utakmicu. Neko me je pitao da li sam je čuo, pitao sam o čemu se radi, a oni su mi odgovorili da je to malo teško. Naravno da nisam ubica, kao što nisu ni Srbi, ali cenim što su mi navijači pevali. To je sjajna numera i ja sam imao odličan odnos sa navijačima Junajteda. Bili su strpljivi. Došao sam iz zemlje gde vam navijači zvižde ako ne pobedite tri meča, ali je u Mančesteru situacija bila drugačija – klub ništa nije osvojio dve-tri godine, ali su pristalice ostale verne i podržavale Junajted. Čak su pevali i starijim igračima, bez obzira ako izgube. Prvu utakmicu koju sam igrao izgubili smo od Blekburna i bio sam razoren. Išao sam ka svlačionici, a navijači su vikali moje ime. Rečeno mi je da im se zahvalim, a mene je bila sramota da se zahvaljujem jer nismo dobro igrali. Podrška je često bolja na gostovanjima, tada pesma ne prestaje. To je potrebno igračima. Potrebno je da ih neko gurne preko granice za koju su mislili da ne mogu da dosegnu”, zaključio je Vidić, a prenosi B92.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com