Posle više od 50 odigranih utakmica na tekućem Svetskom prvenstvu i fudbalske analfabete izvukle su pouke koje bi se lako mogle primeniti na reprezentaciju Srbije, ne bi li nam u narednom periodu obezbedile „svetliju budućnost“.
Nažalost, ono što je jasno i neznalicama, sudeći po tradiciji, teško da će biti primenjeno, a prijatelji fudbala će se i dalje, od (evropskog) prvenstva do (svetskog) prvenstva, ispočetka „ložiti“, da bi se na kraju (u grupnoj fazi pod uslovom da se plasiramo) — razočarali.
Ko ima oči — videće, ali to ne znači da će oni koji kroje našu fudbalsku budućnost primeniti išta od onoga što je očigledno.
Ako imaš tim — ne trebaju ti ni Mesi ni Ronaldo
Već su postale dosadne priče o „kraju jedne fudbalske ere“ posle ispadanja Argentine i Portugalije, odnosno dvojice najboljih fudbalera sveta, Mesija i Kristijana Ronalda, u poslednjih desetak godina, tačnije, posle odlaska Zinedina Zidana u penziju 2006. godine.
Kad se tome doda podatak da ni Mesi ni Ronaldo na četiri odigrana svetska prvenstva nisu postigli nijedan gol u „nokaut fazi“, jasnije je da je fudbal timska igra u kojoj velike zvezde često više odmažu, nego što pomažu kolektivu.
Da je ovo aksiom — tvrdnja koju ne treba dokazivati — zna se još od vremena kad je najveći svih vremena Pele izjavio da bi tim u kojem bi na svakoj poziciji igrao po jedan Pele bio nikakav.
Sve to ne znači da velike zvezde ne čine dobar tim još boljim, što su nam pokazali upravo Portugalija sa Ronaldom pre dve godine u Francuskoj i Argentina sa Mesijem u Brazilu pre četiri godine.
I tu dolazimo do druge pouke koju smo mogli, ali je nećemo izvući — uloge selektora u fudbalskoj reprezentaciji.
I da smo jaki kao Španija — džaba smo krečili
Da je smena Slavoljuba Muslina bila spektakularan autogol Fudbalskog saveza Srbije, u više navrata pisao je Sputnjik. Jedini „benefit“ smene selektora bio je marketinški — svi relevantni svetski mediji bavili su se smenom uspešnog selektora kad joj vreme nije.
To što je reč o negativnom marketingu nema veze, poznato je da je negativni delotvorniji od pozitivnog.
Problem je što marketing ne igra fudbal i ne osvaja bodove na terenu. Uz to, na prvenstvu se pokazalo da je razlog za smenu Muslina, a to je nepozivanje mladog i perspektivnog Sergeja Milinkovića Savića (SMS) u nacionalni tim, bio pogrešan.
Ima neke kosmičke pravde u tome što je nesrećnom SMS-u, nesumnjivom talentu, pala cena za skoro 50 odsto posle bledih partija u dresu reprezentacije i što je menadžer koji ga je „ugurao“ u reprezentaciju i koji je smenio Muslina ostao „kratkih rukava“.
Sličan autogol postigao je Fudbalski savez Španije smenom selektora dan uoči početka prvenstva i zato smo bili svedoci kraha jedne od najboljih svetskih reprezentacija još u osmini finala. Džaba jak tim i džaba živa legenda Fernando Jero kao selektor, kad je ozbiljno narušena „hemija“ u ekipi.
To što se ekipa sastavljena od takvih zvezda raspala u utakmici sa po imenima slabijom Rusijom, dalo se naslutiti još u prvoj utakmici Španije, kad su od Portugalije, ekipe koju su nadigrali u svim segmentima igre, primili tri jeftina gola.
I tu dolazimo do sledeće važne stavke — kontinuiteta.
Starac Tabarez i srpski „vikend“ selektori
Od 2006. godine reprezentacija Srbije je promenila više selektora, nego što je Nemačka od kada se igra fudbal — glasio je jedan od (duhovitijih) komentara na smenu Slavoljuba Muslina. Praktično, nemoguće je utvrditi tačan broj selektora Srbije od 2006. godine do danas, ako imamo u vidu da su pojedini vodili reprezentaciju na tri do pet utakmica.
A kakve smo „uspehe“ postizali, uzaludno je trošiti reči. Za tih 12 godina, dok je Srbija menjala selektore kao surovi gazda sezonske radnike, maleni Urugvaj (3,3 miliona stanovnika — duplo manji od Srbije) imao je i još ima jednog selektora — sedamdesetjednogodišnjeg Oskara Tabareza.
U redu, Urugvaj je fudbalska velesila, dvostruki svetski šampion (doduše, iz pluskvamperfekta 1930. i 1950. godine), ali se baš zbog slavne prošlosti rezultati iz vremena starca Tabareza, koliko god nama bili nedostižni san, mogu smatrati neuspehom.
Međutim, Urugvajci ne misle tako i teško da će smeniti Tabareza i posle ovog prvenstva, ma koliko on star i bolestan bio (primetili ste da čovek vodi utakmice na štakama). A rezultati su mu nesporni, sve i da izgube od Francuza u četvrtfinalu.
A šta to ima Tabarez što nemaju Krstajić i većina naših brojnih, bivših, „vikend selektora“? Za početak — autoritet. Pod dva — znanje i umeće da igrače koji su mu na raspolaganju uklopi u svoj sistem igre i da od njih izvuče maksimum.
U redu, Urugvaj ima Kavanija i Suareza koji svakome mogu dati gol, ali i bez njih dvojice reprezentacija bi igrala podjednako dobro. Jer fudbal je timska igra, a rezultate postižu ekipe u kojima se tačno zna ko daje golove, a ko (protivnicima) lomi noge.
Sledeći važan faktor koji nam nedostaje, a nedostajaće i u budućnosti jeste — kompetentnost.
Iz vrtića na fakultet, ili zašto ne učimo od Irana?
Ne može se iz vrtića na fakultet, komentar je Ivana Golca na Krstajićevo vođenje reprezentacije. Ne mora čovek biti Žoze Morinjo da bi shvatio da se niko nije izvadio na Brazilu (ma koliko taj Brazil bio loš) i da se taktika protiv Brazila, u utakmici u kojoj moraš pobediti, ne pravi tako što se menjaju štoperi (koji su inače odlično odigrali protiv Kostarike i Švajcarske).
Da bi se pobedila mnogo bolja ekipa, mora se složiti mnoštvo kockica. Ako se osvrnemo na utakmicu Irana i Portugalije, vidimo da je autsajder Iran, zahvaljujući selektoru Keirošu, prvo taktički odigrao savršeno, drugo, svaki igrač je maksimalno izvršio zadatak koji mu je poveren, i kao treće, bez obzira na sve, nedostajao im je faktor sreće da nokautiraju ekipu Kristijana Ronalda još u grupnoj fazi.
Nešto slično mogli smo da vidimo i 2010. godine, kad je Srbija selektora Radomira Antića pobedila znatno bolju Nemačku, s tom razlikom što smo u Južnoafričkoj Republici imali tu sreću da Stojković odbrani penal Podolskom i da Nemci ne iskoriste brojne šanse.
Ali ako već nismo učili od Antića koga smo na neljudski način oterali iz reprezentacije, mogli smo nešto naučiti od Keiroša. Ako ništa drugo, da timovi kalibra Srbije mogu nešto postići samo ako ih vode vrhunski treneri.
Međutim, sve što je iole ozbiljno u trenerskom svetu odbilo je Srbiju još u vreme kad je Muslin smenjen — od Piksija Stojkovića do Rafe Beniteza, koje su tabloidi videli na prvenstvu na mestu Krstajića.
„Tamni vilajet“ ili Krstajić kao sudbina
Kad se podvuče crta, posle blamaže u Rusiji, reprezentaciji Srbije Mladen Krstajić ostaje kao sudbina. Ako ostane selektor — kajaćemo se, ako ga smenimo, idemo od nule i opet ćemo se kajati. Kao u priči o tamnom vilajetu.
Da ne bude zabune, nije Krstajić krivac za sve što nas je zadesilo. On je samo posledica sistema koji ne postoji, odnosno Fudbalskog saveza koji već decenijama kod ljubitelja najvažnije sporedne stvari na svetu proizvodi samo frustracije.
Bez totalne rekonstrukcije FSS-a, i u budućnosti će se u sportskoj štampi, posle važnih utakmica, pojavljivati naslovi tipa „Bolje da smo gledali Kasandru“, a prijatelji fudbala će sa velikom dozom zavisti pratiti utakmice hrvatske reprezentacije.
A zašto su Hrvati tu gde jesu, a nama se dešava večito vraćanje istog (frustracija, razočarenja…)? Između ostalog, zato što je njima predsednik saveza slavni Davor Šuker, a kod nas „fudbalski radnici“ Tole i Kokeza?
A jedina uteha u fudbalskim frustracijama može nam biti skorašnja parafraza Miroslava Krleže: „Sačuvaj me Bože srpskog fudbala i hrvatske košarke“.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com