Ne mogu da zamislim da ne prođemo grupu, bez obzira na odsustvo sedam igrača. To prilično komplikuje situaciju, ali sviđa mi se pristup Saše Đorđevića koji uprkos svim nevoljama, onako hrabro kako je igrao, govori da se naše ambicije se ne menjaju, kaže Vladimir Stanković, sportski novinar koji već četvrt veka živi i radi u Barseloni.
Ipak, prvo da se osvrnemo na ono što je prošlo. Šta Srbija ima konkretno od plasmana i Crvene zvezde i Partizana u Ligu Evrope?
— To je veliki plus i za njih i za srpski fudbal i bilo bi dobro da im se sad i reprezentacija koja ovih dana igra dve važne utakmice u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Rusiji pridruži i da na tom talasu optimizma taj naš posrnuli fudbal, konačno, dobije malo vetar u leđa, da se oporavi. Osim što donosi finansijsku dobit od 2,6 miliona za svaki od klubova, plus zarada koju će ostvariti osvajanjem bodova, donosi i medijima mnogo, jer će šest utakmica tokom jeseni i zimskog perioda puniti stupce, zauzimati minute na radio-programima ili u televizijskim emisijama. Profitiraće ugostitelji, saobraćaj, jer će u Beograd dolaziti navijači inostranih klubova. Ovoga puta je fudbal dao i neki dobar povod.
Koliko je realno da ta naša dva kluba i prođu i grupnu fazu takmičenja?
− Mediji ne treba da podgrevaju nerealnu atmosferu da idemo da budemo prvi ili drugi u grupi. Grupe su nam teške. Partizanova nešto lakša, Zvezdina izrazito teška, ali su zato spektakli zagarantovani kad dođe Arsenal, sećam se tog Arsenala iz onog Zvezdinog puta do finala Kupa UEFA 1979. godine. Daj bože da se to ponovi, ali nije realno. Mislim da mediji tu treba da odigraju ulogu u nekom spuštanju lopte na zemlju u realnom predstavljanju situacije i kvaliteta i naših i protivničkih timova, pa ako se na terenu ispostavi da su prognoze bila isuviše skromne, niko neće da se ljuti. Važno je da će biti spektakla. Beograd je, čini mi se, jedini grad u Evropi koji ima dva predstavnika u ovoj fazi takmičenja Lige Evrope, tako da je to nešto zaista lepo.
Danas počinje međutim drugi sportski događaj — Evropsko prvenstvo u košarci
— Sportski kalendar je pun događaja, događaji se smenjuju ali je dobro, uvek nas ima. I bez Novaka Đokovića imamo neke rezultate na Ju-Es openu, Aleksandra Krunić je prošla dva kola, postala je najbolje rangirana srpska teniserka na VTA listi. Dakle i sportisti nam uvek daju povod da se razveselimo i da budemo ponosni na njih. Što se tiče košarke, pratiću prvu grupu koja je u dvorani Fenerbahčea, ali i finalni deo u kojem će, nadam se, učestvovati i Srbija, jer od šest ekipa iz naše grupe četiri idu dalje i ne mogu da zamislim da ne prođemo, bez obzira na odsustvo sedam igrača. To prilično komplikuje situaciju, ali sviđa mi se pristup Saše Đorđevića koji uprkos svim nevoljama, onako hrabro kako je igrao, kaže da se naše ambicije se ne menjaju, mi idemo da se, kako on voli da kaže, pobijemo za medalju. Tako i treba.
Šta kažete o Bogdanu Bogdanoviću. Kažu može da pretekne Španca Paula Gasola i da bude najbolji igrač….
— Možda ne na ovom šampionatu, ali s obzirom na razliku od nekih 12, 13 godina, Bogdanovićevo vreme tek dolazi. Ali može da bude MVP turnira, što će zavisiti od ukupnog rezultata i Srbije i Španije. Da znate da se u košarci bukvalno sve broji, računaju se izgubljene i osvojene lopte, ne samo pogođeni nego i promašeni šutevi, slobodna bacanja, primljeni i napravljeni faulovi i sve to utiče, naravno, i vizuelni utisak. Daj bože da ta prognoza bude tačna. Mislim da je to možda u ovom trenutku preoptimistično, Gasol je jedan izuzetno pametan, izuzetno kvalitetan igrač koji traje već punih 17, 18. godina, a ima 36. Sećam se kad je on sa svojom španskom generacijom 1999. godine u Portugaliji postao juniorski prvak sveta, pobedili su Amerikance u finalu. To je bila zlatna generacija koja liči na onu našu iz 1987. godine, Đorđević, Divac, Kukoč, Rađa, Alibegović, Pecarski, Koprivica, Luka Pavićević. Prošlo je 30 godina i za 25. septembar sprema se jedan spektakl u Beogradu. Okupiće se ta zlatna generacija, „Sport netvork“ radi dokumentarni film, a ja spremam knjigu.
S obzirom da poslednjih 25 godina živite u Barseloni, da li vas je pogodio napad koji se dogodio u srcu grada?
— Nikako mi nije jasno — zašto Barselona. U stravičnom atentatu u Madridu, kada je ubijeno 192 ljudi, motiv je bio u podršci Bušovoj politici u Iraku, a kojoj je tadašnji španski premijer Hose Marija Aznar dao obezbeđenu podršku i time izazvao gnev dela muslimanskog sveta, ovog puta ne vidim nikakav konkretan motiv. Španska Vlada ili katalonska sigurno ništa nisu učinile čime bi mogle da izazovu revolt ili reakciju. Naprotiv, u Španiji je mnogo muslimanskog sveta. Skoro osam vekova Arapi proveli na na Iberijskom poluostrvu kao osvajači, a uzimajući u obzir i današnja migraciona kretanja. Jedini zaključak koji mi se nameće je da su teroristi jednostavno gađali jednu evropsku metropolu koja je veoma atraktivno turističko odredište.
Da li se danas plašite kad odete tamo?
— Ne razmišljam tako, rukovodim se nekom nepisanom teorijom da granata nikada ne pada dva puta u istu rupu. Ne verujem da da su teroristi, pogotovu što je ta grupa ili likvidirana ili pohapšena, španska policija je bila vrlo efikasna, ali nažalost, posle napada. Građani isto spontano reaguju, pune Rambla i očito je da se niko ne plaši. Kada bih tako razmišljao, ne bih išao ni u Istanbul jer je i tamo bilo kojekakvih događanja poslednjih meseci. Tako se živi u današnjem svetu sa tim, neću da kažem strahovima, ali sa jednom dozom povećane opreznosti i takvo je vreme, jednostavno tako mora.
Svet strahuje svih ovih dana od eventualnog rata SAD i Severne Koreje. Koliko Vi mislite da je tako nešto realno s obzirom na Trampovu izjavu da nema pregovora Pjongjangom?
— Nemam dovoljno elemenata da bih mogao da kažem da će biti ili neće. Čitao sam intervju sa Čarlsom Simićem koji boravi u Beogradu i kaže da će biti rata. Ne znam koliko on ima pouzdane argumente da brani tu tezu. Ono što otežava situaciju jeste činjenica da sada na čelu te dve države, iako ni u čemu ne mogu da se porede, osim u nekim personalnim karakteristikama njihovih lidera, sklonosti ka tvrdoglavosti, može da dođe do situacije kao što su ona dva jarca na brvnu i nijedan neće da se skloni, ali to je najgora varijanta. Nadam se da do nje neće doći. Uvek je bilo da neke države ili neki lider svojim ponašanjem iskoče iz onoga što je običajna norma, što su neki standardi i onda se to obično završavalo najgore po zemlju koja je imala nesreću da ima takve lidere, ali je ponekad cena bila velika i plaćali su i oni koji zato ništa nisu bili krivi, ali bili su, što bi se reklo, kolateralna šteta.
Možda tome u prilog idu i apeli iz Moskve i Pekinga da njeni lideri neće dozvoliti rat.
— Ako neko može da utiče na Pjongjang, mislim da je to Peking zbog tradicionalnih odnosa i pomoći koje je Severna Koreja imala u svim godinama međunarodne izolacije ili samoizolacije. Pitanje je to što kaže Moskva ili ne znam ko, da neće dozvoliti, ako neko naredi da se pritisne neko dugme tamo, ne znam kako će to da se spreči, ali valjda ima i tih odbrambenih sistema koji bi u slučaju lansiranja neke takve opasnosti našli načina da se to valjda uništi u vazduhu pre nego što padne na zemlju ponovo. Nadajmo se da neće biti potrebe za za takvom vrstom intervencije.
Španija ne bi priznala Kosovo čak i da ga Srbija prizna
Španija posebno gleda na problem Kosova i njegovog ostanka u Srbiji. Ponovo su pregovarali Aleksandar Vučić i Hašim Tači. Ima li tu pomaka?
— Nisam neki optimista. To će trajati. Biće milimetarskog popuštanja, bitno je da se ipak razgovara, jer bez razgovora nema ni osnovnog preduslova da se jednog dana nađe neko rešenje.
To može da traje unedogled….
— Mnoge su situacije trajale u nedogled. Vi danas imate podeljeni Kipar, iako onaj turski deo ne priznaje niko osim Turske, pa je i dalje ta podela, pa ste imali Nemačku demokratsku Republiku, koja je postojala do 1990–1991. godine, priznata, nepriznata, ali je bila činjenica. Šta je politika, šta je diplomatija? Ne mora ona formalno da bude priznata, ali mora da bude konstatovana da nešto postoji, pa se onda u skladu sa unutrašnjim potrebama određuješ prema tome. Španija je jedna od pet zemalja Evropske unije koja nije priznala Kosovo i nema nikakvih naznaka da će to učiniti u nekom narednom periodu. To nije neki preveliki izraz ljubavi prema Srbiji, mada je Španija uvek bila korektna prema Srbiji, već je to jedan odraz unutrašnjih potreba, jer je i sama suočena sa ozbiljnim separatističkim problemima, pre svega u Kataloniji, u manjoj meri u Baskiji i u zanemarujućoj meri u Galiciji.
Gde je najkritičnije?
— Svakako u Kataloniji gde je za 1. oktobar zakazan referendum o formalnom odvajanju. On još nije zvanično raspisan, ali je datum određen i uveliko se radi na pripremi i bez obzira što će španska Vlada putem Ustavnog suda i drugih pravosudnih organa proglasiti referendum ili njegove rezultate nevažećim, sama činjenica da će se on odvijati, ako do toga dođe, izaziva pažnju, uznemirenost, otvara niz pitanja.
Da li sve to izaziva uznemirenost?
— Kako da ne. Pre svega u Kataloniji, jer ta opcija koja trenutno dominira i koja je na vlasti, koja se zalaže za odvajanje Katalonije i za proglašenje republike Katalonije nema veliku većinu. Sve ankete pokazuju da je to negde odnos 50:50. Dakle, bar polovina građana Katalonije, a ima ih oko sedam miliona, ne misli da bi bilo dobro da se Katalonija odvoji. Ta polovina će sigurno biti uznemirena, jer čitam u španskim novinama nekakav nacrt zakona da će svi Španci postati Katalonci, da će se konfiskovati državna imovina Španije i preći u ruke Katalonije, da će Katalonija poštovati zakon EU, ako i sama neće biti članica i tako dalje, tako da je dovoljno razloga za zabrinutost. Tu idealnog rešenja nema, ali bi najbolje bilo da se referendum održi i da propadne. Separatisti bi izgubili argument, bar za duži rok da otvaraju ponovo to pitanje, kao u Škotskoj recimo.
Nismo videli nijedan obrnut slučaj da su Rusi bilo čime uslovljavali Srbiju, kao što Zapad uslovljava Beograd da ugasi Ruski humanitarni centar?
— Stav Rusije je bio korektan i oni znaju da je zvanična politika Srbije: i Rusija i Evropska Unija ili prvo Evropska unija i Rusija, i nisu to uslovljavali.
Rekli ste da će uskoro biti dvadesetpetogodišnjica velike pobede košarke na ovim prostorima, a mi sad imamo jednu potpuno retrogradnu situaciju što se tiče političke situacije. Kako tumačite to što su sinovi Alije Izetbegovića i Franje Tuđmana ovih dana zaratili o tome šta su im očevi radili.
— Neko je davno rekao da se na Balkanu istorija ponavlja. Nažalost, i protagonisti se ponavljaju, iako u drugoj generaciji. Nemam naročito mišljenje ni o jednom, ni u drugom, tako da možemo samo da ih ignorišemo.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com