Jedini kandidat za predsednika Olimpijskog komiteta Srbije (OKS) Božidar Maljković će, po svemu sudeći, na to mesto doći kroz mesec dana, kada se konačno budu održali izbori. To verovatno znači i kraj njegove trenerske karijere, što je malo ko primetio u potresima koji su nastali oko ovih izbora. Rastanak od „klupe” posle 45 godina je za mnoge iznenađenje, tim pre što je u poslednje vreme uporno isticao da sebe još može da zamisli „samo u rudniku”.
Imajući u vidu ovu odluku, mogu polako da se sumiraju njegovi rezultati u košarci, zbog kojih ga je Evroliga uvrstila među deset najboljih trenera u prvih pola veka (1958–2008). Ukupno ima 17 trofeja, od toga četiri Evroligina (deli drugo mesto na večitoj listi, s Fernandezom, Mesinom i Geršonom, a prvi je Obradović sa osam).
Rođen je u Otočcu, u Lici, pre 65 godina (toliko puni 20. aprila). Još u srednjoškolskim danima počeo je da se zanima za trenerski zanat, a tek što je postao punoletan osnovao je KK Ušće na Novom Beogradu. U tom klubu je ponikla i njegova ćerka Marina koja poslednjih godina ne samo da je uspela da izađe iz njegove senke, već ga je u jednom trenutku i zasenila. Nedavno je rekao da niko od njega nije srećniji zbog toga.
Posle Ušća (1971–1979) bio je pomoćnik Bratislavu Đorđeviću u Radničkom s Crvenog krsta (1979–1981), zatim je proveo nekoliko meseci u Staroj Pazovi, pa nastavio u Crvenoj zvezdi (1981–1986) kao asistent Ranka Žeravice.
Jedna od stvari na koju je izuzetno ponosan jeste to što su mu mentori bila dvojica utemeljivača jugoslovenske škole košarke, Aleksandar Nikolić i Ranko Žeravica. Imponuje mu to što nijedan naš stručnjak nije stasavao uz njih dvojicu.
Nikolić ga je kao mladog i neafirmisanog posadio na klupu Jugoplastike 1986, što su mnogi nazvali prevelikim rizikom. U Splitu je promenio istoriju tog kluba i udario čvrste temelje svojoj karijeri. Splićani su s njim dve godine uzastopce osvojili Kup šampiona (Evroligu), 1989. i 1990, a Maljkovića je to preporučilo Barseloni (1990–1992).
Njegovo remek-delo je ipak Limož (1992–1995), prvi francuski klub s titulom evropskog prvaka (1993), koji je mimo svih očekivanja te godine bio bez premca. Kada je 1996. stigla ista titula s Panatinaikosom (1995–1997), takođe istorijska (prva u istoriji tog kluba), izgledalo je da se Maljković tek zagreva za ono najbolje. Međutim, bila je to njegova poslednja titula Evrolige.
Posle je radio u Rasingu (1997–1998), Unikahi (1998–2003), Realu (2004–2006), Taukeramici (2007), Lokomotivi (2011–2012) i Cedeviti (2012). Dve godine je proveo u reprezentacije Slovenije (2011–2113).
Oženjen je Gordanom, diplomiranim ekonomistom. Pored ćerke Marine imaju i sina Nebojšu (u Parizu završio režiju i marketing) i unuku Lanu.
(Aleksandar Miletić, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com