Frančesko Toti neverovatno otvorenim, emotivnim pismom navijačima povodom odlaska u penziju se „poklonio do kraja“.
Za Romu je navijao od kada zna za sebe, a u njoj je proveo više od pola života i zato se očekivalo da njegov oproštaj od kluba i fudbala bude emotivan.
Toti se navijačima zahvalio oproštajim pismom, koje je pripremio pre poslednje utakmice:
„Hvala ti, Rime.
Hvala ti majko i oče, brate, rodbino i prijatelji.
Hvala ti moja ženo i moje troje dece.
Želim ovo pismo da počnem od kraja, od pozdrava, jer ne znam hoću li da budem u stanju da pročitam ove redove.
Nemoguće je 28 godina života sažeti u nekoliko rečenica.
Voleo bih da mogu to da opišem pesmom ili stihovima, ali ne znam da pevam niti da ih pišem.
Tokom svih ovih godina, trudio sam se da izrazim nogama, koje su mi se činile jednostavnijim još otkako sam bio dete.
Kada već govorim o detinjstvu, pogodite koja mi je bila najdraža igračka. Naravno, lopta! I još uvek je.
Ali, u jednom trenutku u životu, čovek odraste. To su mi rekli i tako je vreme odlučilo.
Prokleto vreme.
17. juna 2001. svi smo želeli da malo brže prolazi.
Nismo mogli da dočekamo sudijin poslednji zvižduk.
Još me prolaze trnci kada se toga setim.
Danas je vreme došlo, potapšalo me po ramenu i reklo: ‘Moramo da odrastemo. Od sutra ćeš biti odrastao. Skini taj dres i kopačke jer od danas si muškarac. Ne možeš više da uživaš u mirisu trave, sunce koje te prži po licu dok prodireš prema protivničkom golu, adrenalinu koji te proždire, užitku poentiranja.’
Poslednjih meseci pitao sam se zašto se budim iz ovog sna.
One Man. One Club. A True Legend. He is Francesco Totti. #TottiDay #Legend #YNWA 👏👊
— The Libero Indonesia (@TheLiberoID) May 28, 2017
Zamislite da ste dete i sanjate divan san, a majka vas probudi da idete u školu.
Želite da nastavite da sanjate i trudite se opet da utonete u san, ali vam ne ide.
Ovaj put, ovo nije san, nego stvarnost.
I ne mogu da utonem u san.
Ovo pismo želim da posvetim svima vama, svoj deci koja su me podržavala.
Deci iz prošlosti koja su odrasla i postala roditelji i deci današnjice, koja kada postignu gol viču ‘Totigol’.
Želim da mislim da je zbog vas moja karijera postala bajka koja se prenosi na vas.
Jer za mene je sada stvarno kraj.
Po zadnji put skidam taj dres.
Spremiću ga, iako nisam spreman da kažem ‘dosta’ i verovatno nikada neću biti.
Oprostite mi što ne dajem intervjue i ne objašnjavam svoje misli, ali nije lako izgasiti svetlo.
Bojim se. I nije to onaj strah kako kad stojite ispred gola i spremate se da izvedete penal.
Ovaj put, ne mogu kroz rupe na mreži da vidim šta nosi budućnost.
Dopustite mi da se bojim.
Ovaj put, trebate mi vi i ljubav koju ste mi uvek pokazivali.
Uz vašu pomoć, uspeću u okretanju životne stranice i bacanju u novu avanturu.
Sada je vreme da se zahvalim svim saigračima, trenerima, direktorima, predsednicima i svima koji su radili sa mnom tokom svih ovih godina.
Navijačima i južnoj tribini, zvezdi vodilji svim Rimljanima i romanistima.
Biti rođen kao Rimljanin i romanista je privilegija.
Biti kapetan ovog kluba je čast.
Vi ste i uvek ćete biti moj život. Više vas neću zabavljati mojim nogama, ali moje srce će uvek biti sa vama.
A sada ću se spustiti do svlačionice koja me dočekala kao dete i koju tek sada napuštam kao muškarac.
Ponosan sam i srećan što sam vam dao 28 godina ljubavi.
Volim vas.“
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com