Samo za poslednjih 15 dana SAD su uvele sankcije dvema državama sa najvećim zalihama energenata na svetu. Ako se tome doda i Rusija kojoj se već na mesečnom nivou uvode nove i nove ograničavajuće mere, dolazimo do rezultata da se trećina svetskih zaliha nafte i gasa nalazi pod američkim sankcijama. Čemu sve to vodi?
Svedoci smo novog načina poslovanja u svetu koji kreiraju SAD. Slobodno tržište, čiji su one bile glavni zaštitnici, praktično više ne postoji. Sankcije i ultimatumi su svakodnevnica. Generalni direktor francuskog naftnog giganta „Total“ Patrik Pujan smatra da je naftno tržište „stupilo u novi svet u kojem geopolitika najviše utiče na cenu nafte“.
Sjedinjene Države su 8. maja izašle iz nuklearnog sporazuma sa Iranom i uvele sankcije toj azijskoj državi čije zalihe nafte se procenjuju na 9 odsto svetskih zaliha. Samo 15 dana kasnije, ista sudbina je čekala i Venecuelu. Sa najvećim zalihama nafte u svetu (17 odsto), ona se praktično nalazi u bezizlaznoj situaciji, bez obzira na blizinu ključnim tržištima, a možda upravo zbog toga. Karakas poslednjih deset godina samo smanjuje svoju proizvodnju.
Jedino Rusija, iako se već četiri godine nalazi pod teretom sankcija, ne samo SAD, već i EU, uspeva uspešno da manevriše. Mnogi zapadni partneri povukli su se iz projekata na Arktiku („Ekson mobajl“, „Total“), „Južni tok“ je zaboravljen (iako sada Bugarska plače za njim), ali izgradnja „Severnog toka 2“ je već odobrena, dok je „Turski tok“ već stigao do obale Turske.
Direktor ruskog naftnog giganta „Rosnjeft“ Igor Sečin na Peterburškom međunarodnom ekonomskom forumu je primetio da se pod sankcijama nalazi skoro trećina svetskih zaliha energenata.
„To je antirekord. Tako nešto nikad u istoriji svetskog tržišta nije bilo. Takve mere imaju za cilj podršku unutrašnjem tržištu. Međutim, to nije samoprotekcionizam interesa sopstvenog biznisa, već je to i podrška satelitima na međunarodnom tržištu“, rekao je on.
Dobar primer za to je Kina. Da bi ostvario svoje interese, Vašington je naterao Kinu da za 2,2 puta poveća uvoz američkog gasa na štetu, naravno, kompanija koje se nalaze pod sankcijama. Novi trgovinski sporazum predviđa i još poneki uslov, na primer, kineske kompanije će investirati 43 milijarde dolara u istraživanje prirodnog gasa na Aljasci. Nešto slično rade i u Evropi. Stavljaju ih pred izbor: ili uvođenje carina na izvoz aluminijuma i gvožđa u SAD ili odbacivanje „Severnog toka 2“. S obzirom da se iscrpljuju gasna polja Holandije i Velike Britanije i povećanja potreba za gasom, Amerikanci se nadaju da će upravo oni te zalihe nadomestiti.
Ministar energetike Kalid el Falih tokom Peterburškog međunarodnog ekonomskog foruma dogovorili su se o povećanju proizvodnje nafte za milion barela dnevno. Kako se pretpostavlja, ta količina „crnog zlata“ mogla bi da zameni potencijalno smanjenje izvoza iranske nafte usled uvođenja američkih sankcija.
Uvođenje sankcija može dovesti i do novih rekorda cena nafte. Iako neki analitičari navode da bi EU mogla da upotrebi klauzulu iz 1996. godine i blokira njihovu primenu, to još uvek izgleda vrlo sumnjivo. Na primer, francuska kompanija „Total“ je već izašla iz iranskog „Južnog Parsa 11“, jednog od najvećih gasnih projekata u svetu u kojem je imala čak i kontrolni paket. U priče evropskih političara da će pokazati da u EU ima suverenih država i da će pružiti otpor Vašingtonu biznis očigledno ne veruje.
„Ja ne mogu da upravljam takvom kompanijom kao što je ’Total‘, bez pristupa američkom kapitalu, američkim akcionarima, bez mogućnosti čak ni da doputujem u SAD“, objasnio je direktor francuskog koncerna Patrik Pujan na Peterburškom međunarodnom ekonomskom forumu.
Visoke cene idu na ruku, pre svega, proizvođačima gasa iz škriljaca, odnosno Amerikancima koji su monopolisti u tome. Cena nafte iznad 75 dolara omogućava njihovim kompanijama da povećavaju investicije u svoje projekte i da na tržištu menjaju kompanije kojima se uvode sankcije. Visoke cene su potrebne i američkim „satelitima“ na Bliskom istoku čiji budžet zavisi od prihoda od prodaje nafte.
Treba naglasiti i uticaj dolara na cenu nafte, koji opet kontrolišu SAD. Bez obzira na to što se tu i tamo koriste nacionalne valute pri kupoprodaji nafte, dolar i dalje ostaje osnovna valuta u toj branši.
Ako su sankcije nekada bile pojedinačni slučajevi u svetu i pitanje iz jurisdikcije UN, danas postaju redovna pojava u svetu. Tu pojavu su uvele SAD koje ih obilno koriste za postizanje svojih geopolitičkih interesa, iza kojih se uvek nalazi ekonomija. Treba podsetiti da su sankcije za Vašington prva karika u lancu pritisaka, a ako to ne uspe, primena sile je, veoma često, sledeća opcija.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com