Srbija ne koristi građevinski otpad iako se godišnje napravi oko milion tona šuta koji bi mogao da se reciklira i od njega prave autoputevi i infrastrukturni objekti, rečeno je danas u Privrednoj komori Srbije.
„Srbija bi raspolagala velikom količninom novca kroz reciklirani materijal od građevinskog otpada“, rekao je sekretar Udruženja za građevinarstvo u PKS Viktor Kobjerski dodajući da će Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture uskoro formirati radnu grupu koja će se pozabaviti tim problemom.
Kobjerski je naglasio da je problem i to što se građevinski otpad meša sa komunalnim otpadom iz domaćinstva koji je zbog toga, takođe, neupotrebljiv.
Stručnjak PKS je rekao da se takvim deponijama menja i struktura zemljišta i uništava plodna zemlja.
Prema njegovim rečima, razvijene zemlje recikliraju i do 90 odsto građevinskog otpada, a za Srbiju bi bilo dovoljno kada bi reciklirala i dvadesetak odsto šuta.
„Onda ne bismo morali da vadimo šljunak iz reka niti da uništavamo prelepe planine. Reciklirani šut bi prvenstveno mogao da se koristi kod velikih javnih radova, a to su pre svega koridori u čijoj izgradnji sada za podtlo koristimo prirodni materijal izvađen iz reka, na primer šljunak ili stene koje se drobe“, naglasio je Kobjerski.
On objašnjava da se gotovo sve iz građevinskog šuta može reciklirati, na primer može se zdrobiti beton i pretvoriti u podtlo za puteve, kao što se to radi u svetu, a što je vrlo isplativo.
Kobjerski navodi da je oko toga već imao razne konsultacije sa institutima koji su potvrdili da nema tog otpada na gradilištu koji ne može da se reciklira i koristi.
„Kada izdrobite staru ciglu ona može da se meša sa novom ciglom, od starog crepa može da se pravi novi crep, pesak kvarc, beton, armaturno gvožđe se topi i pretvara opet u armaturu, tako da do 90 odsto tog materijala razvijene zemlje kao što su Japan, Holandija i druge koriste za reciklirani matarijal“, objašnjava Kobjerski.
Zakonska regulativa u Srbiji nije definisala postupke u vezi sa građevinskim otpadom, pa je Ministarstvo za građevinarstvo rešilo da se pozabavimo tim problemom.
Kobjerski kaže da treba doneti podzakonske akte koji će definisati – ko može da ruši objekat, kako može da se reciklira, ko može da nosi, gde možemo da se odloži, na primer, opasni otpad kao što je azbest koji je štetan po zdravlje kada je u prahu i drugo.
„Imamo nekoliko aktivnih deponija, ali nijedna od njih ne razvrstava materijal na način kako se to radi u svetu. Građevinski otpad se stavlja preko komunalnog otpada koji se pretvara u otpad koji ne može da se koristi, niti može da se spali odnosno nema energetsku moć“, napomenuo je sagovornik Tanjuga.
On je dodao da treba odrediti i titulara, to jest ko je vlasnik otpada.
„Kada dođemo na gradilište, mi znamo da je investitor vlasnik tog otpada kada ruši zgradu, ali kasnije bi moralo da se definiše, pošto ide na državno zemljište ili eventualno ako bi se nešto dogovorilo i napravila privatna deponija, da se pojavi država kao titular koji će da reciklira taj materijal i dalje ga upotrebljava“, naveo je Kobjerski.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com