Ima li većeg paradoksa. Nedelju dana pošto je svet obavestio da mu usled prezaduženosti preti nova ekonomska kriza, najveći zajmodavac, Međunarodni monetarni fond, o „izazovima, kretanjima i izgledima u svetskoj ekonomiji“ raspravljaće ni manje ni više nego na Baliju.
Valjda po onoj, kad propadamo da propadamo dostojanstveno. Egzotično rajsko ostrvo, koje je uvek bilo mera luksuza i bogatstva onih koji ga pohode, do 15. oktobra biće domaćin Godišnje skupštine MMF-a i predstavnika Svetske banke.
I ništa u tome ne bi bilo čudno da samo nedelju dana ranije MMF nije gotovo zavapio kako je svetska ekonomija u opasnosti od još jedne finansijske krize. O prezaduženom svetu na jednoj od najskupljih turističkih destinacija na svetu. Lep primer.
U izveštaju „Regulatorne reforme: deset godina posle globalne finansijske krize“, koji je preneo britanski „Gardijan“, MMF je ukazao na činjenicu da je nivo globalnog duga znatno iznad onoga iz vremena poslednje krize 2008.
„To znači da postoji rizik da će delovi finansijskog sistema za koje još ne postoji regulativa izazvati globalnu paniku, pošto vlade i regulatori nisu uspeli da sprovedu sve one reforme koje su bile neophodne da bi se sistem zaštitio od neodgovornog ponašanja“, objasnio je MMF.
Dug sveta, i javni i privatni, kako je uoči zasedanja Godišnje skupštine navela šefica MMF-a Kristin Lagard, iznosi 182.000 milijardi dolara i za deset godina, od početka prošle krize, porastao je 60 odsto. Ona smatra da bi dalja eskalacija tekućih finansijskih sporova mogla da ima „šok dejstvo na dugi niz zemalja u razvoju“.
Ako američki predsednik Donald Tramp nastavi da diže trgovinske barijere prema Kini i zavede nove carine stranim proizvođačima automobilske industrije, zbirna posledica biće dugoročni pad privrednog rasta SAD za jedan odsto i oko 0,5 odsto svetske privrede, procena je MMF-a.
Posle prethodnih kritika na račun osiguravajućih kompanija i fondova, koji nisu uvele stroga ograničenja, a upravljaju aktivama u vrednosti od više hiljada milijardi dolara, ali i na račun kineskih „banaka u senci“ koje su, po navodima MMF-a imale „dramatičan rast kreditiranja“, MMF je tako uoči zasedanja potkačio SAD. Članicu sa najvišim finansijskim ulogom, ali i najvećim glasačkim pravima u MMF-u.
Upozorenja o sasvim izvesnoj novoj svetskoj ekonomskoj krizi stizala su u poslednjih godinu i više dana od mnogobrojnih ekonomista, pa i onih ovenčanih Nobelovom nagradom.
Da li potvrda koja je stigla i od MMF-a čini realnom prognoze da bi nas novi veliki talas ekonomske krize mogao zapljusnuti već 2020. godine. Tako je pre mesec dana procenio Nurijel Rubini, čuveni „doktor propast“, jedan od retkih koji je predvideo svetsku krizu 2007. i dobio nadimak u skladu sa crnim slutnjama.
I on razloge vidi u trgovinskim sukobima Trampove administracije, potezima unutar SAD i njihove Uprave federalnih rezervi, ali i nedovršenoj monetarnoj integraciji EU. Ali ipak glavne naznake nove recesije Rubini vidi u ekonomskoj sferi.
Za razliku od 2008, kada su vlade imale politička oruđa potrebna da spreče slobodan pad, političari koji će morati da se suoče s novim padom privredne aktivnosti imaće vezane ruke budući da je nivo duga veći nego za vreme prethodne krize. Kada do nje dođe, sledeća kriza i recesija mogle bi da bude ozbiljnije i duže, upozorio je Rubini.
Profesor Međunarodnih finansija na Beogradskoj bankarskoj akademiji Zoran Grubišić takođe ukazuje na više žarišta, ali glavni problem vidi pre svega u velikom javnom dugu.
„Pored privatnog duga, koji je ranije bio visok, pa su ga države preuzimale i intervenisale, sada je već alarmantno visok i javni dug. I sada nema prostora, kao što je bilo u prethodnoj krizi, da se interveniše. Mnogo je manji manevarski prostor država da recesiju koči tim klasičnim interventnim merama“, kaže Grubišić za Sputnjik.
On je to ilustrovao primerom američkog javnog duga koji je dostigao 22.000 milijardi dolara i u odnosu na onaj od pre osam godina veći je oko 30 odsto. A toliko nije skočio BDP u odnosu na koga se meri javni dug, objašnjava ovaj ekonomista, napominjući da je slična situacija i sa drugim najrazvijenijim zemljama.
Na pitanje koliko je izvesno da bi do krize moglo da dođe već za dve godine, on kaže da bi licitiranje sa godinom bilo spekulisanje. Može za godinu, dve, dve i po.
„To će odjednom da se desi i bez najave, inače bi svi špekulanti zaradili, a to ne može berza da vam omogući. Manifestovaće se sigurno na berzi i to će biti prvi indikator krize, kao i kod one prethodne. Kad počnu značajno da padaju Dau Džons i najjači globalni indeksi“, objasnio je profesor Međunarodnih finansija.
Tu, kako kaže, MMF malo šta može da uradi. On je tu prosto da upozori, ukaže na opasnost.
A iz kog sektora je najrealnije da kriza krene?
„Teško je reći koja će biti prva žarišta, ali će se manifestovati u finansijskom sektoru, jer se ipak on bori sa dugom. Udar će biti na finansijskom sektoru, kao i u prethodnoj hipotekarnoj krizi kada je ona brzo izbila u finansijski sektor jer su banke te koje upravljaju dugom“, ističe Grubišić.
Izvesno je jedino da će, slažu se ekonomisti, sledeća kriza biti mnogo gora od prethodne, jer su ponovljene i proširene sve greške koje su izazvale prethodnu.
Uz to, Piter Šif smatra da će, za razliku od prethodne koja je izbila zbog hipotekarnog duga, novu krizu karakterisati pre svega dužničko ropstvo u SAD. Nacionalni dug će biti polazna tačka, epicentar krize, kaže on, prognozirajući da će se dolar survati, a porasti cena zlata, potrošačke cene.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com