Iako ćemo imati visoku stopu privrednog rasta za naše prilike i stabilizovane javne finansije, sve je to krhko i dovoljan je neki poremećaj u okruženju, pa i u globalnim kretanjima, da sve ode na drugu stranu, upozorava profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić.
Sagovornik Sputnjika smatra da se pozitivni pokazatelji kakvi su ozbiljno smanjivanje nezaposlenosti i rast BDP-a od 3,5 odsto u 2019. godini i dalje neće odraziti na rast životnog standarda najvećeg broja stanovništva zbog načina raspodele BDP-a koju diktira više faktora.
O tome šta na privrednom planu možemo očekivati u 2019. godini Savić je govorio u emisiji „Sputnjik intervju“.
Kakve su mogućnosti da Srbija u okolnostima na koje ne može da utiče stabilizuje svoju privredu da projektovani rast ne bi bio doveden u pitanje?
— Nažalost, imamo više problema nego što imamo mogućih rešenja. Mi smo poslednjih godina imali ozbiljan priliv stranih investitora. Značajna sredstva se odvajaju za njihovo subvencionisanje i ljudi misle da su to velika sredstva. Podaci govore da je od 2006. do 2017. godine stranim investitorima ukupno dato 420 miliona evra. S druge strane, ukupna pomoć države i javnim preduzećima i građanima i institucijama u Srbiji u periodu 2013—2016. godine prosečno je iznosila 800 miliona, i to godišnje.
Kako vidite njihov doprinos srpskoj privredi?
— Stvari idu nekim zadovoljavajućim tempom, naročito iz ugla smanjivanja nezaposlenosti i obezbeđivanja plata za neke ljude u nerazvijenim delovima Srbije, gde posla nije bilo deset i više godina. Problem je što naši ljudi rade manje kvalifikovane poslove, što se proizvodi najniži stepen obrade, za najnižu platu i što će, ako dođe do nove velike ekonomske krize, prvi sa broda koji tone sići strani investitori. To su ozbiljni izazovi za srpsku ekonomiju koje mi ne možemo da rešimo, ali treće rešenje nemamo.
Videli smo na primeru prištinskih taksi kako se politička nestabilnost odražava na ekonomiju. Postoje li neki ekonomski mehanizmi kojima bismo mogli da utičemo na to da se takva kretanja što manje odražavaju na privredu?
— Nažalost — ne, pogotovo u pomenutom slučaju, gda postoji ogromna nesrazmera u odnosu plasmana robe na to tržište i kupovine odatle. Generalno, postoji mogućnost odgovora kontramerama, ali sankcije nigde nisu dale rezultate. Retko koja ekonomija, naročito one male, ima efikasan ekonomski mehanizam koji može da se suprotstavi tim političkim ili neekonomskim merama.
Priče o novoj velikoj ekonomskoj krizi su sve češće, vodi se i trgovinski rat dve najjače ekonomije sveta. U kojoj meri se ta globalna kretanja u idućoj godini mogu odraziti na stanje naše privrede?
— Iako smo mala zemlja, ne možemo izbeći situacije koje se mogu desiti na svetskom tržištu. To smo videli 2009. godine za vreme svetske ekonomske krize, kada nam je stopa industrijskog rasta bila negativna, i to 12 odsto, pad BDP-a je bio 3,6 odsto, neki su smatrali i šest odsto. Teško smo se oporavljali. Tek 2016. godine smo došli na nivo BDP-a iz 2008. godine, pre krize.
Da li će doći do nove svetske ekonomske krize u nekoj bližoj perspektivi teško je proceniti, ali je vidljivo da dolazi do prekompozicije sveta u smislu ekonomske moći. Kina ima nekoliko puta više stope rasta BDP-a od razvijenog sveta. Da je i Trampu jasno da Amerika više neće imati to ekskluzivno mesto koje je imala, najbolje se vidi iz trgovinskog rata koji je započeo između SAD i Kine. Ali videli smo i neke druge signale, a to je da su oni na nedavnom samitu G20 u Argentini ipak seli za sto i dogovorili se da se zasad suspenduju te nečuveno visoke američke tarife.
Da li je to trenutno najveći problem na globalnom planu?
— Vidimo šta se dešava u Evropi i pobunu „žutih prsluka“ u Francuskoj, gde na čelu protesta nije opozicija već običan narod, koji se više ne miri sa činjenicom da jedan procenat, odnosno 77 miliona ljudi u svetu, drži bogatstvo koliko ostalih 99 odsto, dakle, više od šest milijardi ljudi. Ljudi se ne mire sa tom činjenicom, i to je mnogo veći problem za kapitalistički svet i za svet u celini, nego tarife i suspenzija tržišta.
Mislim da je kapitalizam pred ogromnim izazovom — takav model liberalnog kapitalizma više nije moguć. Nije prihvatljiv za većinu ljudi, oni se neće lako pomiriti sa tim i to može biti ozbiljan uzrok ekonomske krize.
Kakva je onda pozicija Srbije i njene privrede?
— Nalazimo se u situaciji u kojoj je, iako ćemo imati visoku stopu rasta za naše prilike i stabilizovane javne finansije, sve to krhko i ne treba mnogo da se desi neki poremećaj u našem okruženju, da to sve ode na drugu stranu.
Pod uslovom da bude te političke stabilnosti u 2019. godini i da sve prođe bez jačih turbulencija na globalnoj ekonomskoj sceni, kada će konačno cifre našeg privrednog rasta moći da osete građani na svom standardu?
— Imamo ozbiljno smanjivanje nezaposlenosti, ali nažalost, to su plate koje ne mogu da obezbede rast životnog standarda. Sa druge strane, to što neka zemlja ima visoke stope rasta BDP-a i napreduje ozbiljnim tempom, uopšte ne mora da znači da većina njenih građana živi bolje. Osim što obezbeđujemo visoke stope rasta BDP-a, moramo imati pravedan sistem raspodele.
Suštinski (a to je osobenost kapitalističkog sistema), manji broj ljudi prigrabljuje veći deo BDP-a i mi imamo utisak o statističkom rastu, ali ako ne postoji pravedniji sistem raspodele, vi ostajete i dalje siromašni. Naš statistički zavod je nedavno počeo da prati prosečnu platu u Srbiji i takozvanu medijalnu platu, koja upravo govori o toj raspodeli, pa je prosečna plata u Srbiji bila 49.000 dinara, a medijalna 39.000.
I to je taj strukturni problem današnjeg kapitalističkog sveta, a zagovornici liberalne ekonomije i slobodnog tržišta u ovom trenutku imaju podršku političara. Taj disbalans ne može da se reši kozmetičkim promenama. Otuda i protesti, poput najnovijeg u Francuskoj.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com