Prigovori na rad firmi koje se bave isporukom pošiljki poslednjih nekoliko meseci su udvostručeni. Trećina žalbi uglavnom se odnosi na neisporučenu robu, a veliki broj i na lošu uslugu i nemogućnost obeštećenja u slučaju kada stigne oštećen proizvod. Po pritužbama potrošača prednjače kompanije „Aks” i „Beks”, ističu u Nacionalnoj organizaciji potrošača Srbije.
I redakciji „Potrošača” nedavno se javio Ljubomir Lacković iz Beograda, koji je imao problem da naplati štetu. Naime, stigao mu je polomljen kotao za grejanje na drva koji je platio 25.000 dinara. Žalio se kurirskoj službi i dobio odgovor da je reklamacija odbijena jer, navodno, „onaj ko je slao robu nije dobro upakovao paket”. Pošiljalac mu je obećao da će vratiti novac, ali tek pošto kurirska služba njega obešteti. Ostao je i bez robe i bez novca.
Neodgovarajuće pakovanje je ujedno i najčešće opravdanje kurirskih službi kada žele da izbegnu svoju obavezu nadoknade materijalne štete. Mladen Alfirović, pravni savetnik NOPS-a, objašnjava da to ne može biti objašnjenje, jer je logično da se svaki paket koji je firma preuzela od pošiljaoca smatra ispravnim. Ali, kako kaže, Zakon o poštanskim uslugama maksimalno štiti operatere i otprilike je sva odgovornost na onome ko šalje robu. On veoma teško može da dokaže da nije odgovoran za oštećenje pošiljke.
U članu 45 ovog zakona navodi se da je „poštanski operator oslobođen odgovornosti ako dokaže da je do gubitka ili oštećenja registrovane pošiljke došlo usled uzroka koji se nisu mogli predvideti pa čak i zbog krivice pošiljaoca”. Ono što svakako treba znati jeste da propisi kažu da je velika odgovornost na onome ko šalje robu jer mora da proceni prema vrednosti robe da li je pravilno upakovao sadržinu, zatvorio pošiljku, izabrao pogodno pakovanje.
– Kada smatra da je oštećen, kupac treba da se javi potrošačkoj organizaciji. I ranije smo posredovali, a kada je bilo očiglednih propusta uspevali smo da pomognemo. Kada to nije bilo moguće, upućivali smo potrošače na Ratel, koji je sledeća adresa za žalbu – kaže Alfirović. On napominje i da potrošači mogu da podnesu privatnu tužbu i da imaju u vidu da se za sporove u vrednosti do 500.000 dinara ne plaćaju sudske takse.
Problem sa većinom firmi koje se bave ovom uslugom na početku je bilo to što nisu htele da uvaže sugestije da moraju da odgovore na reklamaciju za osam dana. Pozivali su se na Zakon o poštanskim uslugama koji predviđa čak 30 dana za rešavanje žalbi. Međutim, ističe naš sagovornik, ukazali smo da se na sve odnose između trgovca i potrošača primenjuje onaj propis koji pruža veći stepen zaštite.
Sada, kada su u pitanju rokovi, nema dileme. Međutim, dosta je toga što ne uspevamo da rešimo jer je ovaj vid usluge nedovoljno definisan, napominje.
Naime, reč je o usluzi od opšteg ekonomskog interesa koju reguliše i Zakon o zaštiti potrošača (ali samo u jednom delu), ali i već pomenuti Zakon o poštanskim uslugama koji propisuje pravila samo za javno preduzeće koje se bavi ovim poslom. Problem je to što je najveći broj primedaba na račun usluga koje pružaju privatne kompanije koje isporučuju pošiljke.
Obeštećenje simbolično
Ako se utvrdi da kurirska služba mora da nadoknadi štetu, zakon predviđa različite iznose tog obeštećenja. Reklo bi se da je to prilično simbolična naknada, osim u slučaju gubitka vrednosnih pošiljki. Međutim, ako oštećeni dokaže da je pretrpeo štetu veću od iznosa koji mu po zakonu pripada, firma je dužna da isplati taj iznos.
• gubitak ili potpuno oštećenje robe – desetostruki iznos poštarine
• gubitak ili oštećenje vrednosne pošiljke – iznos označen na pošiljci uvećan za plaćenu poštarinu, plus desetostruki iznos poštarine na prenos
• prekoračenje roka isporuke – petostruki iznos plaćene poštarine
(J. Antelj, I. Albunović, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com