Radnik koji radi puno radno vreme ne bi smeo da bude siromašan – to bi trebalo da mu garantuje minimalna plata. Ali realnost je često drugačija. Sudbina radnika na minimalcu nigde nije laka, međutim, na Zapadu on ipak osigurava osobama da sa svojom zaradom mogu preživeti mesec.
Statistika pokazuje da su sa minimalnom cenom rada od 155 dinara po satu, srpski radnici na samom evropskom dnu. Na listi se najbolje kotiraju Australija, Luksemburg, Novi Zeland, Francuska i Holandija, gde radnik za sat zaradi sedam časova srpskog radnika.
Minimalna zarada van Evrope, recimo u u Australiji je 12,5 evra po satu, dok u Zapadnoj Evropi stanovništvo u proseku zarađuje osam evra po satu. Među zapadnoevropskim zemljama prednjači Luksemberg sa 11,5 evra, a najmanje dobija radnik u Belgiji 9,5 evra po satu. Druga grupa zemalja su one sa minimalnom zaradom od tri do pet evra po satu, a tu spadaju Slovenija, Španija, Malta, Portugalija i Grčka. Treću grupu čine zemlje Istočne Evrope, gde su minimalne plate ispod tri evra po satu – Bugarska 1,57, Turska 2,53, Ukrajina 0,74 i Moldavija 0,68.
S minimalnom platom od 183 evra, radnici u Crnoj Gori su na samom evropskom začelju po visini minimalca, a sledi ih BiH sa minimalcem od 208 evra.
Minimalna plata uvek znači stalna kalkusanja, dok je u BiH to umeće preživljavanja. Za prvi primer može da posluži Nemačka, koja je za građane Bosne sinonim dobrog života. Nemačka ima jedan od najviših iznosa minimalne plate u Evropi – barem kada se gledaju apsolutne brojke. Ko radi puno radno vreme za minimalnu platu, zaradi mesečno oko 1.580 evra bruto. Time se u evropskom prosjeku Nemačka nalazi pri vrhu.
Međutim, koliko ta plata zaista vredi, odnosno može li se i kako s minimalcem u nekoj zemlji normalno živeti, ne pokazuje apsolutni iznos, već relativni. Potrebno je taj zbroj, dakle, staviti u kontekst realnih životnih troškova zemlje u kojoj se živi i radi. Prema podacima za 2017. godinu, u Nemačkoj samac, koji radi puno radno vreme za minimalnu platu, može, nakon što su mu od bruto iznosa odbijeni svi porezi i socijalna davanja, kući da donese 1.110,50 evra. Zvuči još uvek dobro. Ali zapravo je to samo 14,5 evra iznad službene granice siromaštva u Nemačkoj, od ove godine nakon povećanja satnice ostaje mu 20 evra, prenosi Večernji list.
Siromanšnim se unutar Evropske unije smatraju oni koji zarađuju manje od 60 posto prosečne plate. To znači da su u BiH svi oni koji rade za minimalac debelo ispod te granice s obzirom na to da je minimalac oko 44 posto od prosečne plate. Naravno, te iznose uvek treba staviti u kontekst stvarne situacije u svakoj zemlji, odnosno uzeti u obzir cene hrane, stanarine i slično, tj. staviti u kontekst realnih životnih troškova zemlje u kojoj se živi i radi.
Na čelu evropske lestvice je Luksemburg s mesečnom minimalnom zaradom od oko 2.000 evra, dok se pri dnu nalazi Rumunija s oko 250 evra. Hrvatska je sa oko 400 evra minimalne plate u donjem delu lestvice. Ali čak ni u Luksemburgu radnici s minimalnom platom nisu jako udaljeni od granice siromaštva. Granica siromaštva u Rumuniji nalazi se na 137 evra, dok zaposleni s minimalcem zarađuju skoro duplo više. Međutim, kada se pogleda opšta situacija, tu je Rumunija prilično loša, jer tamo skoro trećina stanovništva nije u stanju staru odeću da zameni novom.
I Evropska trgovinska unija predložila je da zakonske minimalne zarade budu takve da mogu da osiguraju minimalni životni standard i da budu najmanje 60 posto prosečne plate. Međutim, činjenica je da minimalna plata ni približno ne može da pokrije troškove minimalne potrošačke korpe u Srbiji za tročlanu porodicu, koja, prema statističkim podacima, iznosi nešto više od 36.000 dinara, dok je prosečna potrošačka korpa za decembra 2018. iznosila skoro duplo više, nešto preko 70.000 dinara.
Ostaje dakle zaključak da radnik sa minimalnom mesečnom zaradom od 27.000 dinara ne može sebi da priušti ništa osim plaćanja računa i hrane, a što se odricanja tiče, ukoliko tročlana porodica živi od samo jedne plate, odriče se – svega.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com