Slomom „Dojče banke“ ozvaničava se početak nove faze političkih prestrojavanja u Evropi — tektonskih poremećaja koji će preoblikovati geopolitiku kontinenta. I po svoj prilici, u tome će ključnu reč imati političari.
San svakog bankara bio je da radi za „Dojče banku“. San menadžera „Dojče banke“ bio je da upravljaju svetom. Evropa je za njih odavno postala isuviše tesna.
Kakve države, kakve međunarodne organizacije, vlade, ministri, tamo neki OEBS-i i Saveti bezbednosti. Politika je samo instrument da se uspostavi jasna hijerarhija, institucije su puko sredstvo koje će lako usmeravati oni koji raspolažu najvećim kapitalom.
Jubilej bez svećica
Sledeće, 2020. godine, proslavljaju vek i po postojanja. Da ih je neko anketirao pre samo deceniju i po, verovatno bi planirali da taj jubilej proslave u skladu sa navedenim, uz parolu: „Mi oblikujemo sutrašnjost sveta“. Uostalom, to je bilo jedno od opštih mesta neoliberalne matrice: „Ulazimo u novu fazu međunarodnih“. Države se povlače, nastupaju multinacionalne korporacije, među njima u prvom redu transnacionalne banke. „To je ekonomija, budalo!“, uzviknuo je Džejms Karvil, strateg američkih demokrata i rukovodilac kampanje Bila Klintona, a Frensis Fukujama se proslavio tezom o „kraju istorije“. Zaboravilo se na poslovicu: „Čovek snuje, a Bog odlučuje!“.
O problemima „Dojče banke“ naširoko se počelo pisati odmah nakon bankrota jedne od najvećih investicionih banaka u SAD („Liman braders“) 2008. godine. Na našem prostoru, najuporniji u tome bio je Momir Bulatović. Temeljno je obrađivao tu problematiku i detaljno pratio sva dešavanja.
Afera za aferom
Loše vesti nizale su se jedna za drugom. Najpre je Ministarstvo pravde SAD kaznilo tu banku sa 14 milijardi dolara zbog prevara u vezi sa obezbeđivanjem hipotekarnih kredita u periodu do 2007. godine. Potom je plaćena još jedna kazna — zbog nameštanja čuvenog libora. Zatim je usledio slučaj „Panama pejpers“, uz obelodanjivanje podatka da nemački finansijski gigant ima 151 filijalu samo na Kajmanskim ostrvima, dok su u ostalim „ofšor rajevima“ otvorili još 348 ekspozitura.
Zaključak je bio jasan: tako se izbegava plaćanje poreza, plus kriju tragovi povezani sa brojnim sumnjivim plasmanima.
Zbog toga je nemačko tužilaštvo 2016. godine otvorilo istragu, sumnjajući kako su bankari iz te korporacije pomogli klijentima da operu novac stečen na nezakonit način. Akcija je završena spektakularnim upadom 170 policajaca u centralu banke i zaplenom obimne dokumentacije. Epilog se i dalje čeka.
Inače, radi se o sumama sa devet nula. Naposletku, „Dojče banke“ postaje i važna tema u Kongresu SAD, a zbog kredita koje je odobravala Donaldu Trampu do 2010. godine. U pitanju su sporne pozajmice milijardi dolara (ugovor je tajna, tačna cifra ostaje nepoznata), a pored demokrata koje tako spremaju municiju za paljbu na Trampa u predstojećoj predizbornoj kampanji, nemački bankari ulaze u dupli problem, pošto su jako naljutili i predsednika SAD: povredili su klauzulu o tajnosti ugovora i predali Kongresu sve što je zatraženo. Menadžmentu te korporacije uspelo je nešto neverovatno: ujedinili su protiv sebe demokrate i republikance, „duboku državu“ i Trampovu administraciju.
Od strmoglaviH visina do dna
Vrednost deonica „Dojče banke“ se kontinualno strmoglavljivala, pa je nakon istorijskog maksimuma 2007. godine od 160 dolara, deceniju kasnije iznosila 18, a u maju 2019. svega 6,6 dolara. Zbog toga je Međunarodni monetarni fond označio „Dojče banku“ za najveću pretnju stabilnosti globalnog finansijskog sistema.
Momir Bulatović navodi podatak:
„Pokazatelj finansijske snage kompanije TCE (Tangible Common Equity) je mjera sposobnosti banke da apsorbuje gubitke prije nego li objavi nesolventnost. On je za ’Dojče banku‘ iznosio samo 2,9 odsto, što znači da bi u slučaju likvidacije banke ulagači mogli da računaju na povraćaj manje od tri na svakih uloženih stotinu dolara. Najveće čudo u bilansima ovog finansijskog monstruma predstavlja vlasništvo nad 42 triliona dolara knjigovodstveno vrijednih finansijskih derivata. To je iznos koji je 14 puta veći od BDP-a Njemačke i dva puta veći od BDP-a cijele EU. Američka banka ’Liman braders‘ je imala dvadeset puta manju izloženost svojih bilansa ovim toksičnim hartijama od vrijednosti prije nego li je (2008. godine) utjerana u stečaj i cijeli svijet gurnula u krizu.“
Kakva je sudbina Evrope
Vest da je kriza kulminirala, te da će zbog toga bez posla u „Dojče banci“ u naredne tri godine ostati 18.000 ljudi (što je jedna četvrtina zaposlenih) zato mnoge uopšte nije iznenadila.
Međutim, ključno pitanje koje se postavlja nije vezano za „Dojče banku“, već za sudbinu Evrope!? Bankrot „Liman bradersa“ uzdrmao je Ameriku, slična sudbina „Dojče banke“ jeste zemljotres za celu Evropu. Ili za ceo svet, ali sa epicentrom u Evropi.
Sa jedne strane, strateška povezanost nemačkih privrednih giganata „Folksvagena“, „Dajmlera“, „Alijansa“, BMV–a i „Simensa“ sa „Dojče bankom“ je očigledna. Ta banka je i osnovana davne 1870. godine kako bi se pospešio izvoz i smanjila zavisnost od britanskih i francuskih finansijskih korporacija. Dugo je važilo pravilo: „Koliko je jaka ’Dojče banka‘, toliko se širi nemačka trgovina“.
Sa druge strane, kompleksna i teško razumljiva mreža međusobnih veza „Dojče banke“ sa brojnim drugim bankama u svim evropskim zemljama ukazuje na to da njen krah predstavlja i početak kraja za njene partnere. Za tim verovatno ide i mogućnost devalvacije evra, a još je izvesnije — i pokretanje pitanja opstanka Evropske monetarne unije. Može li u takvim okolnostima preživeti EU?
Treća stvar je sudbina deviznih rezervi (istočno)evropskih država deponovanih u „Dojče banci“. Poslednjih meseci je postalo popularno da guverneri narodnih banaka raznih zemalja odlučno demantuju kako su devizne rezerve „u rukama“ „Dojče banke“, ali mesta za sumnju ima onoliko, između ostalog i zbog netransparentnosti. Nemoguće je pronaći istinite podatke o tome gde se i koliko deviznih rezervi „čuva“. A „javna tajna“ je da su pod političkim pritiskom Nemačke tokom godina države zainteresovane za članstvo u EU „devize skladištile“ upravo u Frankfurtu. (Istočno)evropske zemlje mogu doći u istu situaciju kao i Portugalija, koja je ostala bez dela svog novca posle bankrota američkih banaka. I šta onda?
Uzroci potresa, ima li rešenja…
Uzrok krize je sistemski, tiče se temeljenja privrednih procesa na špekulativnoj, a ne realnoj ekonomiji. Kristin Lagard već dugo upozorava da „finansijski sektor i dalje daje prioritet neposrednom profitu nad dugoročnom održivošću“. Najveći igrači su najuporniji u tome, pošto su sposobni da ostvare najveće obrte. Tako „pumpaju balon“ do krajnjih granica. Nedavno je Oli Ren, nekadašnji komesar EU za ekonomska i monetarna pitanja, naveo kako je ukupni globalni dug od 2007. godine porastao sa 97 na 169 biliona dolara.
Zato i pesimizam Džima Vilija: „Uprkos kolapsu ’Liman bradersa‘ u 2008. godini, koji su zapadne centralne banke mogle da zadrže zahvaljujući finansijskim sredstvima za spasavanje u visini od 13 biliona dolara, neuspeh ’Dojče banke‘ pokrenuo bi sistemsku bankarsku zarazu kakvu zapadni svet nikada nije video.
Moj najbolji nemački izvor me obaveštava da su tri velike banke u nevolji i te tri banke se bore svake noći protiv nesolventnosti i neuspeha. On kaže da su ’Siti grup‘ u Njujorku, ’Berklis‘ u Londonu i ’Dojče banka‘ u Nemačkoj — svake noći u nevolji… Ako ne uspe spasavanje ’Dojče banke‘, očekujemo lančanu reakciju na tržištu derivata vrednom 1,6 bilijardi (kvadriliona) dolara! ’Dojče banka‘ ne može sama propasti. To bi dovelo do potpunog sloma Evropske monetarne unije!“
Bilijarda, ili kvadrilion iznosi hiljadu biliona — 1.000.000.000.000.000!
Stoji konstatacija sa početka teksta: „’Dojče banka‘ je previše velika da bi propala“. Ipak, stoji i zaključak Janisa Varufakisa (iznet u knjizi „A slabi trpe ono što moraju: Evropa, mere štednje i pretnja globalnoj stabilnosti“, Laguna, 2017) da je Angela Merkel činila sve kako bi je spasila. Čak je i teret krize prebacila na siromašnije evropske države, između ostalog tako je i oterala Grčku u dužničko ropstvo. Otuda i u naslovu da „slabi trpe ono što moraju“.
Kakvi su efekti tih mera? Da li se „Dojče banke“ spasila bankrota? Klizanje ka dnu provalije jeste usporavano, ali ne i zaustavljeno. Edmundo Bur navodi: „Ako mislite da Nemačka može da spasi ’Dojče banku‘, onda ste u zabludi. Ukupna izloženost (toksičnim finansijskim) derivatima uveliko premašuje ukupnu vrednost svega u Nemačkoj. Ne samo državnog, već i privatnog vlasništva. Drugim rečima, čak i kada bi Vlada želela da je spasi, čak i kada bi donela političku odluku o tome, ona to ne može da učini, čak i kada bi zaplenila sve što je vredno unutar države!“
Rešenja nema. Osim ako se ne radi o još jednom prebacivanju tereta na ostale evropske zemlje. Nemačka će štiti sebe, drugi će stradati. Sve dok kriza konačno ne zahvati i Nemačku. A do tada, ko živ, ko mrtav.
Slomom „Dojče banke“ ozvaničava se početak nove faze političkih prestrojavanja u Evropi — tektonskih poremećaja koji će preoblikovati geopolitiku kontinenta. I po svoj prilici, u tome će ključnu reč imati političari. Odnosno, države koje su sačuvale političke sisteme i narodi koji su uspeli da održe političku logiku. San bankara ostaje neostvaren. Potrčali su za „neposrednim profitom“, zanemarili „dugoročnu održivost“. Cenu ćemo plaćati svi. Ko ne veruje, neka pročita monografiju Momira Bulatovića: „Nevidljivi lanci: moć nepostojećeg novca“. Tamo su uzroci odlično opisani. Posledice nije teško naslutiti.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com