Subvencije za strane direktne investitore su same po sebi dobra stvar, ali one moraju biti ravnopravne i transparentne. To je i jedan od ekonomskih zadataka za novu Vladu Srbije.
Strane direktne investicije u Srbiji su prošle godine dostigle sumu od 1,9 milijardi evra. Ali da li to znači da naša zemlja ima povoljan ambijent za strana ulaganja? Profesor Beogradske bankarske akademije Zoran Grubišić ističe da poslednjih nekoliko godina postoji pozitivan trend makroekonomske stabilnosti, o čemu govore svi bitni parametri koji su uvaženi i od agencija za rejting .
„Sa MMF-om smo u aranžmanu iz predostrožnosti. Naše obaveze prema MMF-u su nula, ni po prethodnom ni po ovom aranžmanu nismo ništa povukli, ali jako je bitan taj signalni efekat“, ističe Grubišić. On napominje da su ključni makroekonomski pokazatelji stabilni poput stope inflacije, koja je u poslednjih nekoliko godina ispod ciljanog nivoa. Pada i budžetski deficit, javni dug se zaustavlja i u zoni je pada prema BDP-u, a devizni kurs je stabilan. Kad sve to pogledate, uz mišljenje rejting agencija i MMF-a, mi zaista važimo za jednu od poželjnih destinacija, u okviru naše grupe tranzicionih zemalja, konstatuje Grubišić.
Dr Stevan Rapajić sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu, s druge strane, skreće pažnju da ne postoje jasni dokazi o povezanosti stranih direktnih investicija (SDI) i BDP-a.
„Istraživanje koje sam radio o SDI od 2001. do 2013, a to se može odnositi i na investicije nakon 2013. govori u prilog tezi da nema jasne povezanosti između priliva SDI i rasta BDP-a, odnosno indikatora lokalnog ekonomskog razvoja“, kaže Rapajić. On posebno ukazuje na pitanje subvencija stranim investitorima na ime otvaranja novih radnih mesta.
„O tim subvencijama se puno priča, a malo zna. Ako uzmemo primer ’Fijata‘, on je po finansijskom izveštaju iz 2015. ostvario profit od svega 16 miliona evra, a subvencije države ’Fijatu‘ su iznosile 19 miliona evra, pa sami procenite da li tu ima neke ekonomske isplativnosti. Subvencije su, nažalost, netransparentne“, upozorava Rapajić.
On podseća i da je vršilac dužnosti Razvojne agencije Srbije Željko Sertić prošle godine jasno rekao da Srbija ne raspolaže podacima o visini investicija, ne samo o tačnom broju stranih direktnih investicija i njihovoj vrednosti, već i o tome koliko je država Srbija njima dala.
„Mnogi ugovori su tajni. U onom u šta smo mogli da imamo uvid najznačajnije stavke su ostale precrtane crnim“, navodi Rapajić i dodaje da je i sâm bezuspešno pokušao da dođe do tih podataka. Kao zanimljiv detalj navodi da najrelevantnije podatke o tome ima „Naled“, institucija iz koje nam dolazi premijerka.
Pitanje stranih direktnih investicija uvek izaziva kontroverze i diskusije, slaže se Grubišić, podsećajući na istraživanje slovenačkog ekonomiste Jože Mencingera, koji tvrdi da strane investicije dugoročno donose zemlji više štete nego koristi.
„Strane direktne investicije nisu nešto loše, one su dobre. Ali kada i pod kojim uslovima — to je osnovno pitanje“, ističe Rapajić, objašnjavajući da je problem, što je dve trećine stranih direktnih investicija u Srbiju od perioda otvaranja došlo kroz privatizaciju, a to je značilo i otpuštanja radnika.
Dešavalo se, kaže, da su, kako bi se ispunili uslovi zadati od vlade za subvencije, radnici otpuštani a onda opet zapošljavani preko noći.
„U takvim situacijama, kada strane direktne investicije dolaze kroz privatizacije, kada su mnoge od njih sporne, a to čak tvrdi EU, i to su možda jedne od najkrupnijih, postavlja se pitanje pod kojim uslovima one dolaze, kolike su subvencije koje mi njima dajemo, da li su one ekonomski isplative i šta se time dobija. Problem je u tome što država nije uradila nijednu takvu analizu. Cela priča o subvencijama u Srbiji jeste da s jedne strane imamo zakon koji to reguliše, a s druge da je način na koji se sprovodi dosta diskutabilan“, konstatuje Rapajić.
Na pitanje koje su naše komparativne prednosti za strane investitore i da li postoje sektori u kojima smo posebno poželjni, Grubišić kaže da je situacija tu raznolika i da postoje dva ugla — ugao zemlje i ugao stranog kapitala.
„Pametna zemlja bi trebalo da proba nekako da usaglasi te uglove kroz neku strategiju i da, a nama zaista nedostaje, privlači kapital u one sektore koji odgovaraju dugoročnim potrebama zemlje“, ocenjuje naš sagovornik.
Prema Rapajićevim rečima, mora se voditi računa da ne subvencionišete baš sve strane direktne investicije.
Nameće se i problem odliva kapitala. Komentarišući činjenicu da su 2016. neto investicije iznosile svega 416 miliona, ali i da su drastično povećana takozvana „međukompanijska zaduživanja“ — sa 124 miliona evra u 2015. na čak 737 miliona, Rapajić kaže da država gotovo da nema mogućnost da to reguliše.
„Mi ne možemo stati značajno tome na put, kao što to ne mogu ni mnogo razvijenije države od nas. U tom pogledu transnacionalne kompanije, a to i jesu SDI, imaju prednost u odnosu na države. S jedne strane, imate njihovo subvencionisanje gde država ne zna koliko im je tačno dala, s druge strane, država ne zna ni koliko su oni stvarno uložili i koliko su ostavili tu u zemlji“, upozorava on.
Grubišić napominje da je vrlo teško uticati na tržište i izdavati neke uredbe i rigidne mere.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com