Skoro pre 120 godina, socilog Torsten Veblen je izmislio izraz „upadljiva potrošnja“. Koristio ga je da opiše bogataše koji su pokazivali svoje bogatstvo rasipništvom. Zašto kupiti odelo od hiljadu dolara kada ono od sto dolara služi istoj funkciji? Odgovor, kako Veblen kaže, je moć, piše Gardijan.
Bogati su potvrđivali svoju dominaciju pokazivanjem koliko imaju para tako što bi ih trošili na stvari koje im ne trebaju. Iako se činilo radikalnim tada, Veblenova opservacija je sada očigledno tačna. Upadljiva potrošnja je postala duboko ucrtana u teksture američkog kapitalizma. Današnje društvo je i više „veblenijansko“ nego tada, pa lideri industrije demonstriraju svoju poziciju u društvu sa privatnim ostrvima i superjahtama, dok izvesni američki predsednik voli da mu je sve pozlaćeno.
Kupovina nenormalno skupih stvari nije jedini način na koji savremene elite pokazuju moć. Da bi se neko identifikovao sada kao pripadnik vladajuće klase, nije dovoljno samo da upadljivo troši, već i da upadljivo radi. Upadljiva potrošnja uključuje obožavanje luksuza, a upadljiva produkcija uključuje obožavanje rada. Nije više stvar samo koliko trošite, već i koliko radite.
Nigde taj kult nije prisutan kao među američkim direktorima. Oni su sada toliko posvećeni radu, da se graniči sa perverzijom. Prvi čovek kompanije Apple Tim Kuk je za Time rekao da mu dan počinje u 3.45 ujutru. Džef Imelt, koji vodi General Electric, je ispričao kako već 24 godine radi 100 sati nedeljno (14 sati dnevno). Na sebe ne daje ni direktorka Yahoo-a Marisa Mejer, koja tvrdi da je radila i po 130 sati nedeljno.
Očigledno da ove individue to ne rade iz nužde. Velika većina Amerikanaca radi zato što njihovo preživljavanje zavisi od plate. Nasuprot tome, Mejer, Imelt i Kuk bi mogli sutra da se penzionišu i žive komforno do kraja života i da ostave više nego dovoljno naslednicima jer su zajedno teški preko milijardu evra.
Ali upadljiva produkcija nema za cilj da ispuni nečije materijalne potrebe, već je javna demonstracija produktivnosti kao simbola klasne moći. U dobu ekstremne nejednakosti, elite moraju da demonstriraju sebi i drugima da zaslužuju da imaju puno više od ostalih. Kuk je otprilike 500 hiljada posto bogatiji od prosečnog Amerikanca, ali ustaje svako jutro u 3.45. To je ključno obeležje upadljive produkcije: opravdava postojanje imperijalne klase pokazivanjem nadljudskog nivoa produktivnosti.
Ironija je što besomučni rad nije ekskluziva elite, daleko od toga. Mnogo manje srećnih Amerikanaca radi puno, ali imaju manje šansi da to reklamiraju. Skorašnja studija Instituta za ekonomsku politiku pokazuje da Amerikanci rade znatno više sati nego što su radili pre par decenija, a to se naročito odnosi na žene, crnce i siromašne. Crna žena u u poslednjoj petini po visini primanja, radi skoro 350 sati više u 2015.nego što bi radila 1979. Razlog je jednostavan: plate jedva da su porasle od sedamdesetih godina, što znači da radnici moraju da rade mnogo više da bi sastavili kraj sa krajem.
Uporedite ženu koja radi toliko sati za minimalac sa ženom koja isto toliko radi za 30 miliona godišnje. Jedna pokušava da izbegne da bude gladna i postane beskućnica, druga demonstrira moć i prestiž. Rad ove druge dakle nije nužan u normalnom smislu, isto kao što nije ni torba od deset hiljada dolara. Ako upadljiva potrošnja slavi gratis kupovine, upadljiva produktivnost slavi gratis rad. Oboje sprovode dominaciju tako što prave spektakl od neumerenosti.
Ranije je neumerenost ilustrovana slikom žene sa biserima pored odrpane žene. Sada se ilustruje slikom žene koja radi 100 sati nedeljno, a ne treba joj novac, pored žene koja radi isto toliko, a jedva preživljava.
Ne morate da budete direktor ili profesionalac da bi učestvovali u upadljivoj produktivnosti. Tehnologija je omogućila svima da vide sve kao priliku za produktivnost. Merite koliko spavate, hodate i vodite ljubav sa Fitbitom, merite koliko ste atraktivni na Tinderu, koliko ste duhoviti na Tviteru, koliko ste popularni na Fejsbuku.
Možete svoju ličnost da pretvorite u konzolu sa podacima koje možete da analizirate i otpimizujete sa preciznošću industrijskog procesa. Možete život da pretvorite u fabriku i to nije metafora. U radu na sebi, vi pravite ekonomsku vrednost za druge. Sati koje provodite na ovim platformama se možda ne plaćaju vama, ali plaćaju kompanijama koje su vlasnici, prenosi Avaz.
Tu se krije genijalnost upadljve produktivnosti. Ne samo da promoviše kulture previše rada, ono čini da naše vreme za odmor bude ekonomski produktivno. Nema bega: ili radimo za firmu, ili radimo na sebi, ali mi uvek radimo.
„Osam sati za rad, osam sati za odmor, osam sati za šta god hoćemo“ je bila glavna poruka radnika koji su pre više od veka tražili da radni dan traje osam sati. To sada više nema smisla. Sada se i spavanje uračunava u našu produktivnost.
Danas, slogan radničkog pokreta zvuči kao utopija. Zamislite društvo u kojem se tako malo radi. Zamislite svet gde siromašni ne bi morali da rade toliko da bi preživeli, a bogati ne bi morali da rade toliko da bi izgledali kao da zaslužuju bogatstvo, jer bogati i siromašni ne bi postojali.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com