Najteža globalna finansijska kriza od Drugog svetskog rata, ona iz 2008. godine, danas gotovo istovremeno kosi dve generacije žrtava na oprečnim stranama životnog horizonta. Finansijska neizvesnost i strepnja od budućnosti razlivaju se – u vreme kada berze tipuju na sledeći ciklus globalne privredne recesije – kako među milenijalcima, tako i među onima koji jedva čekaju odlazak u zasluženu penziju, navode istraživanja Svetskog ekonomskog fonda (SEF) i brojnih investicionih fondova i državnih zdravstvenih agencija.
Od ove dve generacije, kome je danas teže kad razmišlja o svojoj budućnosti, neizvesno je. U oba slučaja, životna i finansijska računica tih generacija sudara se s brojnim posledicama krize iz 2008.
„Ljudi tridesetih godina života danas imaju danas manji kućni prihod od onih koji su rođeni samo deceniju ranije. To se nije desilo od 1930. godine”, navodi ovonedeljni izveštaj britanskog Instituta za fiskalne studije (IFS) koji prenosi SEF. Američki milenijalci (generacije između 22 i 38 godina života) imaju i oskudnija primanja, otkriva nedavna studija Instituta Pju iz Vašingtona.
U oba slučaja istraživači navode da je Velika recesija (ona nakon krize 2008) ključni razlog za to što prosečni anglosaksonski milenijalci listom žive i rade na nesigurnim radnim mestima, sa skromnim primanjima (pogotovo oni bez fakulteta) i sve dužim podstanarskim statusom. Da ova slika bude još sumornija: „Milenijalci imaju velike šanse da se ranije ozbiljno razbole (ponajpre od depresija) i pre vremena umru ( od posledica visokog pritiska, predoziranja, nasilja, suicida …) , od proseka generacije X ( rođenih između sredine šezdesetih i početka osamdesetih godina 20. veka )”, tvrdi „Plavi krst, plavi štit”, američka holding kompanija za zdravstvenu zaštitu (osnovana 1929. godine, sa oko 107 miliona članova u 50 federalnih država SAD).
Ako je i delić ovih mračnih nalaza tačan, i samo minimalno primenjiv na omladinu širom ostatka sveta, da li je čudo to što generacije na početku karijere masovno troše na dnevni život ne razmišljajući previše o dugoročnoj štednji, a kamoli o penziji? „Što da odvajam za penziju: ko zna da li ću doživeti 65 godina? Ovako danas trošim svoje pare na svoja uživanja. Makar ću moći da kažem da sam sledio svoje snove i odživeo svoje strasti”, tako je momak po imenu Tomas opisao svoje novčane navike i životne prioritete anketarima iz londonskog Sitija u istraživanju koje otkriva da 43 odsto milenijalaca nema nikakvu ušteđevinu. Među onih preostalih 57 odsto, ima omladine koja oštro osuđuje generacije rasipnih roditelja koje su lakomisleno i nemilice trošile pre krize 2008.
„Jednom sam se opekla, pozajmila sam pare roditeljima i jedva ih dobila nazad. Nikada više! Naučili su da žive preko gubera, i malo toga uštedeli za starost”, pisala je ove jeseni Alis Kantor (27), saradnica londonskog „Fajnenšal tajmsa”, u tekstu „Zašto sam odbila da pozajmim novac roditeljima”.
Stvarno: koliko novca su milioni današnjih kandidata za penziju odvojili za redovna primanja nakon prestanka radnog veka? Zbirni globalni odgovor verovatno bi podrazumevao sabiranje svekolikog (basnoslovnog) novca koji se vrti po državnim i privatnim penzionim fondovima širom sveta. Ovu nepoznanicu prati jedna gorka činjenica.
„Penzioni sistemi u Americi, Kini i još 19 vodećih ekonomija sveta suočili su se lane s finansijskim manjkom od 1,2 biliona dolara. Dotični manjak 2050. godine iznosiće oko 15,8 biliona dolara (odnosno 23 odsto očekivanog BDP-a tih zemalja te godine). Kriza koja pristiže ne tiče se samo penzija nego i pratećih sistema zdravstvene zaštite, obezbeđivanja smeštaja, transporta, kao i neformalnih oblika društvene podrške starijima i mogućih profila porodičnih odnosa. Reforme penzionih sistema i promene ponašanja i očekivanja pojedinaca postaju nužne”, upozorava izveštaj G30, prestižne međunarodne grupe finansijskih eksperata, čiji nalaz objavljuje agencija Blumberg.
Naslućena finansijska penziona kataklizma mogla bi se izbeći produženjem radnog veka za „najmanje četiri do šest godina”, budući da starije generacije, u poređenju s milenijalcima, izgleda, u proseku žive sve duže, kao i snižavanjem očekivanja dotičnih penzionera, smatra G30. Ko je očekivao da će u penziji živeti sa oko 75 odsto nekadašnjih primanja, trebalo bi, kaže G30, da snize očekivanja i ubuduće se nada da će se „pokriti” sa 60 odsto svojevremenog ličnog dohotka. Kako bi u biračkom telu širom sveta sve brojniji penzioneri i kandidati za mirovinu prihvatili ovakve predloge, lako je pretpostaviti.
U međuvremenu, odakle onolika rastuća provalija na računima globalnih penzionih fondova? Odgovor delimično zadire u poslovne manire mnogih penzionih fondova pre krize 2008, kada su najpre članovima obećavali velike i redovne prinose na uložena sredstva. Po prispeću uplata, dotični su novac investirali u razne hartije od vrednosti širom sveta. Potonje urušavanje globalne privrede, strmoglavljivanje vrednosti nekretnina, negativne kamatne stope, i sve tanji prinosi na hartije od vrednosti država i donedavno jakih kompanija… doveli su mnoge penzione fondove na ivicu rizičnog zaduživanja da bi namirili obaveze prema hiljadama poverilaca. Zlokobne najave nove privredne recesije, uz istovremeno obaranje kamatnih stopa čak i u Americi, podstiče strepnju da ulaganja u penzione fondove donosi nove rizike. Milenijalci to instiktivno, izgleda, već osećaju.
(Tanja Vujić, „Politika“)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com